Kad vrijeme stane v2.

(^.3.^)

Iz misli me prenu Valeria.

"Jesi dobro?" upitala je zabrinuto.

Polako sam kimnula.

Još sam par puta trepnula prije nego više nije bilo crnih mrlja.

Valeria me ulovila za ruku i pokazala prema mom zapešću.

Moja narukvica bila je ista ona iz vizije. Svijetlila je, ali to nije bilo jedino što se promijenilo.

Više nije imala samo četiri znaka, vodu, vatru, zrak i zemlju. Bilo ih je više.

"Brzina, nevidljivost, telekineza, oblik... sve je ovdje", rekla je Valeria pokzujući na znakove.

Blijedo sam ju pogledala dajući joj doznanja da nemam pojma o čemu priča.

Zakolutala je očima i rekla: "Ma, sve ću ti objasniti, ali prvo moramo otići do kampa."

"Kampa?" upitala sam ju. Scena gorućeg kampa iz vizije proletjela mi je ispred očiju.

Okrenula mi je leđa te se sagnula. "Skoči mi na leđa", rekla je.

Podignula sam obrvu, no nisam komentirala.

Popela sam joj se na leđa i u trenuku kad je moja noga napustila tlo sve oko mene se zamutilo.

Kao i prije kao da se sve ubrzalo i drveće je postalo jedna velika mrlja.

Kad smo stale stvari oko mene počele su se izoštravati.

Spustila me na pod, a ja sam imala osjećaj da ću povratiti.

Prošao je trenutak nakon.

"Malo si spora danas", netko je upitao sa zadirkujućim tonom.

Podignula sam pogled i ugledala dečka tamno smeđe kose i nebesko plavih očiju.

Valeria se nakezila. "Nisam ja ona koja se spotaknula pri brzini 350 km/h", odgovorila je zaigrano.

Podignula sam obrvu i nacerila se.

"I, Valeria, jesi li mi možda htjela reći nešto za svog dečka?" upitala sam zadirkujući.

Crvenilo joj je preknulo obraze te je rekla: "Nije mi dečko."

"Nije ti dečko... još", misteriozno sam se nasmiješila te me ona prostrijelila pogledom.

"Oliver, ovo je Amelia. Amelia, ovo je moj NE-dečko Oliver", upoznala nas je Valeria.

"Zdravo", rekla sam te je on odvratio isto.

"Moramo ići", rekla je Valeria

"Već?" upitao je Oliver.

"Da, već?" složila sam se.

Valeria je zakolutala očima i ulovila me za ruku.

"Da, već", rekla je povlačeći me, "Mendel naš čeka!"

Oliver se uozbiljio i opsovao ispod glasa.

"Mendel! Potpuno sam zaboravio na njega!" rekao je i odjurio.

Okrenula sam se prema Valeriji. "Tko je Merlin?" upitala sam zbunjeno.

"Mendel", ispavila me Valeria, "Veliki čarobnjak. On je upravitelj kampa."

Zaustavile smo se ispred velike kule.

"Idemo tamo?" upitala sam ju.

Prije nego li mi je uspjela odgovoriti, šarena mrlja je proletila pokraj nas.

Zbunjeno sam pogledala u Valeriju, no ona kao da nije ni primjetila.

"Idemo", rekla je i opet me povukla za ruku rema kuli.

Kad smo ušle Valerija se prebacila na svoju super brzinu i popela se spiralnim stepenicama do smeđih vratiju.

Uhvatila sam se za trbuh: "Mislim da će mi pozliti..."

Potapšala me po leđima i pokucala na vrata.

Ušle smo u jednu prilično veliku prostoriju.

Zidovi su bili obojani toplom crvenom bojom. U sredini prostorije stajao je uredski stol, a za njim je sjedio malo puniji stariji čovjek duge smeđe brade.

Podigao je pogled i iziritirano uzdahnuo.

"A ti si?" upitao me je.

"Amelia Clock", odgovorila sam.

Skrenuo je pogled prema Valeriji.

"To je nova?" upitao je

"Da, iako mislim da je ona Ona Čekana", rekla je bez trunke humora.

Zbunjeno sam ju pogledala.

"Ona Čekana?" upitala sam.

"To su i meni rekli", rekao je muški glas iza mene.

Naglo sam se okrenula i našla oči u oči s plavookim dečkom.