Teorija da ovde zvono zvoni 30 sekundi kasnije je tačna. Mučno škripim stolicom vidno smorena, ova žena stvarno zna ubiti volju čoveka.
Matija ne izgleda ništa bolje, zeva i rasteže se usput kupeći mnoštvo ženskih pogleda.
Šta će biti ako mu mama prestane kupovati proteine ili još bolje, kreatine?
Kaćin smeh odzvanja hodnicima dok korača pored mene. Vreme je za polazak kući i malo je reći da je moj želudac zadovoljan. Ovde je hrana užasna, bezukusna i smrdi. Već vidim na šta ću trošiti dnevni džeparac koji će ovog meseca biti veći ako ostanem mirna i ne uništim nešto.
Majka nas valjda tako pokušava smiriti, dajući nam neku vrstu motivacije da ostanemo smireni i da ne rušimo njen stalež u društvu. Kakav je to psiholog koji ni rođenu decu ne može smiriti? Pomislili bi ljudi.
Na parkingu vidim bratov beli auto i dobro razmislim da li je pametno sesti unutra, ponovo. „Oćeš sa nama u bioskop? ” upita me uzbuđena Kaća.
Izgleda kao dete koje je dobilo veliku šarenu lizalicu (lažu nzm ko kako zove).
„S’ kim?” u ustima rastežem žvaku, kisela je i po ukusu prepozajem limun.
„Idu David i možda Stevan, trebala bi doći. Biće bleja. ”
„Zvuči glupo, ne ide mi se. ” smestim se na suvozačevo sedište ovog crnog stvorenja kojeg će moj divni brat uništiti u skorije vreme. Ne želim znati koje je pare majka dala za njega, nekako mi je lakše bez te informacije.
Lepše spavam.
„A daj! Nikad ne ideš nigde, sigurno ćeš opet biti zatvorena u kući sa tonom interneta. Biće zabavno, idemo i na klopu ajdee.. ” pokušava me namoliti .
Ona je smeštena na zadnje sedalo i previše okupirana nagovaranjem. Iskreno, nemam šta raditi. Ima puno pravo kad kaže da ću dan provesti na internetu što je nešto potpuno glupo i nezdravo.
Matija popravlja frizuru i usput merka neke dve plavuše u dekoltiranim majicama.
Konačno pali vozilo i hitro dodaje gas i s tim me opet naglo nabija o naslon. Samo da preživim. „Ne znam, javiću ti još. ”
Kaćina porodična kuća je duplo veća i izgleda novije. Kroz prozor mi već maše njena nasmejana majka sa kutlačom u kuci i šarenom keceljom oko struka. Kaća prevrće očima na njen gest i kada se pozdravimo govori mi da joj se ozbiljno javim sa potvrdnim odgovorom inače lično dolazi da me izvuče iz kuće.
„Vidimo se gospođo! ” vičem brzo pre nego što kuću gubim iz vida.
Matija ne staje na crveno i ja vrisnem uplašeno kada crveni kamion skoro ne pokupi auto zajedno sa nama u njemu.
„Jebote! Jesi normalan? ”
Matija ne pokušava skriti ogroman usmeh koji mu uspešno seva na usnama. On je dete koje na neki način živi od adrenalina, voli riskirati. Potseća me na oca. Utehu najčešće pronalazi u tone cura koje dovodi doma, automobilima (ima milione postera) pravi je zaluđenik njima i bokserskoj vreći koja kad tad postane nečija faca pa majka često ima pozive od policije.
Nije izložen alkoholu i drogama, i valjda mogu da se zahvalim majci ili samom bogu na tome. Iako smo blizanci nemamo iste vide istresanja besa.
Ja se više oslanjam na rečnik, na ubilačke poglede, nadrkani stav i sve držim u sebi. Najčešće ignorišem sve živo i zatvaram se u sebe ne komunicirajući ni sa kim. Taj bes smo, pretpostavljam, pokupili očevim odlaskom. Bar ja.
Majka je to mnogo teže podnela iako se trudila to zadržati za sebe. Savetovala nas je svakodnevno, mene je čak vodila na terapije kod neke njene koleginice. Meni je prodavala priču da će mi ona mnogo bolje pomoći jer nismo u krvnom srodstvu no prava istina, koju znam, je to da se lomila kad god me je gledala tako.
„Ti idalje sedaš sa mnom u auto, sama se izlažeš riziku. ” sleže ramenima.
U kući su, kada se parkiramo upaljena svetla i već znam da je majka ozbiljno odlučila održati te razgovore sa nama.
Sunce sija dok koračam ka ulazu, moje srce je idalje u pravom haosu zbog navale stresa i adrenalina od malopre.
