Na rubu ludila

19

Irina

Pet meseca, tri dana i četiri sata.

- Irina! – majka me pozove.

- Molim mama? -okrenem glau i prestanem da brojim mesece, dane i sate bez njega.

- Hajde, džip te čeka, ako se još malo zadržiš propustićeš let – užurbano leti i sakuplja mi sitnice za put.

- Već sam spakovana.

- Dobro, pozdravi mi puno Violet.

- Hoću.

- Ona . . .

- Da mama, umire – zato se vraćam Violet umire i želim da budem uz nju.

- Otac te čeka idi – na brzinu me zagrli .

- I ti ćeš meni nedostajati mama – moji roditelji ne umeju da iskažu osećanja zato mi nikad nije bilo jasno zašto su zajedno, ne računajući mene i strast prema istom poslu.

Otac i njegov pomoćnik, sramežljivi Mark, odvezli su me na aerodrom, ostalo je još da uhvatim let. Ovi meseci lutanja, iskopavanja, spavanja na tvrdom, vrućine, komarci i milion zgoda i nezgoda nisu bili najbolji u mom životu, nisam baš avanturistički tip, ali ...prijali su mi. I te kako mi je prijala promena sredine, drugačiji ljudi, roditelji . . . sve to mi je pomoglo da se sastavim i ponovo budem ona stara. Jedina osoba sa kojom sam se stalno čula je Violet, prepričavala mi je bukvalno svaki sat njenog života, jednom smo razgovarale osam sati, ovde je padala kiša a njoj je bilo dosadno. Stanje joj se pogošalao od danas mora da leži u bolnici, moram da priznam da stojički to podnosi, za razliku od mene, zato sam rešila da se vratim.

O njenom bratu nismo razgovarale, ona zna skoro sve, osim lažnog braka, rekla sam joj istinu i razumela me je, ali naterala me je da se zakunem da ću biti majka njenoj devojčici, zvaće se Una. Naravno da sam obećala da ću podizati devojčicu kao svoje dete, nikad to ne bih odbila ali sve je još uvek neizvesno jer niko ne garantuje da će devojčica preživeti.

Ovaj život nije pravedan, dobrim ljudima se dešavaju loše stvari.

***

Prvo sam došla kući, njegovoj kući, znam da brave nisu menjane i da moj ključ i dalje funkcioniše.

Bacim svoju torbu i odmah odem pod tuš jer sam prljava.

Nakon tuširanja shvatim da mi je potrebno hitno šišanje ali to će morati da čeka. Znatiželjno pročačkam sobu i vidim da su sve moje stvari i dalje tu, to bi trebalo da je dobar znak, ali ne mogu sada da mislim o tome, obučem se i pravac bolnica.

Ljubazna sestra me je dovela do Violetine sobe jer sam bila na spisku ljudi koji mogu da je posećuju, to je sigurno Dejmonovo maslo. Dam sebi trenutak da se priviknem na njeno koščato izdanje sa stomakom. Previše je bleda, ispijena, vidi se da se muči, stegnem srce jer ako me vidi da plačem uznemiriće se.

- Iznenađenje – malo povisim ton.

- Irina – ciknula je onakokako samo ona ume.

- Bože nedostajala mi je tvoja vriska – priđem joj i pažljivo je zagrlim.

- Očekivala sam te večeras.

- Pa . . . na brzinu sam se istuširala i odmah dojurila ovamo.

- Potamnela si i kosa ti je porasla.

- Znam, treba mi šišanje i krevet. Želim pravi krevet sa mekim čaršafima, nikad više neću posetiti roditelje – požalim se.