Kraljica Noći

Treće poglavlje (I)

Kopenhagen, oktobar 2017.

Sedim, u malenoj sobi, ispunjenoj tamom. Moje oči su se privikle na mrak i uspevam da raspoznajem predmete. Kolena sam privukla grudima, sklupčala se i gledala u jednu tačku, nepomično, kao bolesnik u duševnoj bolnici, kao zatvorenik u iščekivanju presude. Bila sam paralizovana. Besprekornu tešinu remetile su moje misli, koje su ovoga puta bile isuviše glasne i naporne za moja slabašna pleća. Dugo sam se borila sa njima, potiskivala ih i odgurivala od sebe, u nadi da će nestati, ali noću, one su dobijale novu čar. Dolazile bi u novom, punijem sjaju i bivalo je sve teže i teže odgurnuti ih. Predugo se odupirem i bežim od stvarnosti. Godine su prošle i nastavljaju da teku. Evoluirala sam do određenog stadijuma i od tada stagniram, bespomoćno stojim u jednoj tački i ne pomeram se. No, to trenutno nije bitno. I ovoga puta ću umiriti svoju psihu i posvetiću se onome u čemu sam najbolja, nanošenju bola. Nervozno čekam da sat otkuca ponoć, čekam da se kazaljke poklope, jer tada počinje prava zabava. Ustala sam i naslonila se na prozor. Iz džepa sam izvadila paklicu cigareta i zapalila jednu. Posmatrala sam Mesec, koji je bio u svom punom sjaju, veličanstven i tajanstven, vredan svačijeg divljenja.
Oduvek sam ga gledala na poseban način, smirivao me je i činio srećnom. Nežno sam prešla preko leve podlaktice, dodirujući vrhovima prstiju ožiljke. Oni su moja veza sa realnošću, opipljiv dokaz, da ovo nije samo običan san, noćna mora, koja će se završiti naglim zvonom alarma. Ožiljci me podsećaju na moj nekadašnji život i ono što sam nekada bila, jer situacija u kojoj se trenutno nalazim ne može se nazvati životom, već preživljavanjem. Borbom za opstanak. Ja sam zver, predator, koji vreba, strpljivo čekam u zasedi da napadnem svoj plen.

Sat je otkucao ponoć. Napokon. Navlačim na sebe usku crnu majicu dugih rukava i crnu trenerku. Kosu vezujem u visoki rep, ukosnicama sklanjam pramenove koji mi padaju na lice. Uzela sam crni kačket i provukla rep kroz njega. Obula sam patike i pri izlasku iz stana, pogledala sam se u ogledalo. Ućutkala sam misli, isključila svaki gram emocija koji je postojao u meni, isključila savest i nabacila ledeno hladan pogled. 12:05. Bila sam spremna. Izašla sam iz stana, zaključala ga i ostavila ključ u saksiji, koja se nalazila gotovo na samom ulazu u zgradu. Laganim hodom sam se uputila ka predgrađu, ne osvrćući se. Nisam smela da privučem pažnju na sebe, morala sam da se stopim sa atmosferom noći, poigravam sa senama. Ulice su puste, osvetljene slabašnim uličnim svetiljkama. Nestala je dnevna užurbanost grada, tek po koje vozilo projuri asfaltom i nekoliko dezorijentisanih mladića se tetura, zastajkujući prilikom svakog narednog koraka. Jedan se uputio ka meni. Spuštam pogled ka trotoaru i povlačim kačket nadole, trudeći se da prikrijem svoje lice. Mimoilazimo jedan drugog ali on gubi ravnotežu. Pada ka meni i grabi me za desnu podlakticu. Ustuknula sam i istrgla ruku iz njegove, bez reči, bez međusobnih pogleda i nastavljam dalje svojim putem. Momak je krenuo da dobacuje na danskom, ali ja se nisam okretala, nisam smela. Jedan pogrešan potez i mogla sam biti razotkrivena. Neuobičajena jeza mi prolazi telom, stimuliše moje senzorne receptore, i sliva se niz moja leđa. Trudim se da umirim svoj puls i ubrzano disanje, kontrolišem svoje korake. Predosećam nevolju, ali ignorišem signale svoga tela i nastavljam dalje. Moram da ispunim svoj zadatak, besprekorno, i da nestanem u noći, bez traga, isto kao i što sam se pojavila.