DANIJELOV PAD (peta knjiga serijala -TAJ TRENUTAK)

PRVO POGLAVLJE

PRVO POGLAVLJE

Danijel...

Pi-pi... Pi-pi... Pi-pi-pi...

Pi-pi... Pi-pi... Pi-pi-pi...

Pi-pi... Pi-pi... Pi-pi-pi...

Pi-pi... Pi-pi... Pi-pi-pi...

Pi-pi... Pi-pi... Pi-pi-pi...

„Budan sam. Ne pišti više", mrmljam, protegnem se, dohvatim mobilni i ugasim alarm. Zevnem i po navici gledam koliko je sati. Sedamnaest časova i četiri minuta. Dobro je, nisam nijednom odložio alarm. „Pa, dobro jutro", okrećem se i kažem drugoj polovini kreveta. I na moju sreću, ta polovina je prazna.

Dobro je! Šta god da sam jutros priveo u krevet, ustalo je i otišlo svojim putem. Međutim, u oči mi upadaju dva jastuka na mom krevetu i po izgledu cenim da je dvoje još spavalo pored mene. Pokušavam da se setim šta sam nahvatao i koliko god da naprežem moždane vijuge da prorade, one odbijaju da sarađuju. Pošto ne mogu da se setim šta sam napravio, a još manje šta sam radio, ustanem iz kreveta i čvrsto stanem na obe noge. Prvo pogledam kroz prozore i nasmešim se krajem usne avgustovskom suncu koje lagano putuje ka zapadu, a onda napravim jedan korak, pa drugi, treći... Dobro je da koračam normalno, ovo je znak da nisam preterao ni u čemu.

Čim uđem u kupatilo, stajem u tuš kabinu i puštam mlaku vodu da pada po meni. Oslonim se dlanovima o pločice i nameštam leđa pod mlazove vode. Mojim napaćenim mišićima ovo dođe kao masaža. Na tren se zapitam, zašto me mišići leđa malo muče? Ne sećam se da sam išta teško nosio. Mora da ovo pakleno vreme utiče na moje telo. Nakon što neprijatan osećaj napusti moje mišiće, pružam ruku prema polici, ko zna šta sve obaram, ali napipam gel i uzimam bočicu. Istisnem punu šaku sredstva za tuširanje, trljam kožu sve dok me pena ne obavije, a zatim nameštam malo hladniju vodu i spiram sve sa sebe. Kad se osetim čisto, iskoračim iz tuš kabine, dohvatim peškir i obavijem ga oko kukova. Bacam pogled u ogledalo i zaključim da mi treba brijanje.

Tako polugo, ali čist i sređen, priđem garderoberu i otvorim ga. I kad vidim koji haos sam napravio, dođe mi da ga zatvorim. I rado bih ga zatvorio kad bih mogao sa peškirom oko kukova da idem, a da me ne proglase egzibicionistom i manijakom. Ovako, primoran sam da pogledom pretražujem šta mogu da obučem. Nekako nađem belu majicu i teksas bermude, i dok to izvadim, sa ofingera spadne nekoliko odevnih komada. Bacam pogled na dno garderobera i nakostrešim se. Kamare odeće narogušeno leže! Jebiga, opet sam sve ispeglano uspeo da pogužvam bez da sam ijednom obukao. Što je najcrnje, ispeglane odeće ima toliko da na prst jedne ruke mogu da je nabrojim.

Strava i užas!

Brže bolje zatvaram garderober, pa motam po glavi datume i računam kada će se moja domaćica kuće vratiti sa odmora. Kad dođem do saznanja da se vraća za dve nedelje, plače mi se. Tačno ću ići kao prosjak ako ne nađem nekog da sredi onaj haos u garderoberu. Realno, ispeglane odeće imam za dva dana i gotovo! Odjednom mi padne na pamet da pozajmim Zoranovu domaćicu i rešim probleme.

„Da, tako ću da uradim", kažem sam za sebe dok se oblačim i razmišljam gde da odem na jutarnju kafu.

Nije da izbegavam ortake, ali svi su oženjeni. Nije da im nisam drag gost, samo meni te porodične atmosfere zahtevaju teško mentalno naprezanje za jutarnje kafe, a ja ne naprežem mozak bez preke potrebe. Tako da, idem u Admiral.

Pošto se obučem, krenem kroz hodnik i kako uđem u dnevni boravak, ukopam se u mestu. Sve je razjebano!

„Jebote... Koji je ovo Nagasaki?", češem se po glavi dok posmatram kako su jastuci sa garniture pobacani po podu, izobarane čaše po klub stolu, tepih zavrnut na jednom kraju... I setim se! „Ovo je od seksa", kažem i tad mi u misli dođu dve devojke koje sam priveo. Ili su bile tri? Ma, bolje je da ne razmišljam sad o tome.