Hey.
Zamolila bih vas da ne komentarišete jer neću odgovarati na vaše komentare.
Možda neki znaju da me ljudi baš i ne vole.
Prosto,ja suviše volim svoj telefon,ali ne zato što sam dete 21. veka, već zato, što ako bih ga izgubila, ne bih znala šta da radim.
Kao prvo, muzika me je mnogo puta spasila kada sam bila tužna.Kao drugo, osećam mnogo veću povezanost sa nekim ljudima sa Wattpad-a nego sa nekim iz mog stvarnog života.
Znam jednu osobu koja u sekundi može da mi podigne samopouzdanje i da ga u sekundi sruši.Odlučila sam da je izbacim iz života.Možda je ponekad sjajna, ali previše greši za to malo.
Veoma sam nesigurna i patila sam zbog svoje dobrote hiljadu puta,ma koliko puta ja izbacila neke ljude,dopustiću da se neke osobe vrate.
Jednom smo imali zadatak da na pismenom iz srpskog jezika opišemo jednu osobu koju volimo.Ja sam izabrala svoju sada već bivšu prijateljicu.
Napisala sam pet strana i prenela svaki delić svoje ljubavi na papir.Da,to je bio moj najbolji sastav. Samo mi je žao što sam ga protraćila na tako nebitnu osobu.
Svi su me zezali da sam lezbejka,ali mi tada uopšte nije bilo bitno.Bila sam srećna jer sam joj rekla(napisala) koliko mi znači kao prijateljica.
Nedelju dana posle,zaboravila me je.
Na moj rođendan,ostala sam kod nje jer mi roditelji nisu stigli na vreme(kuća mi je udaljena 4-5km) jer nam u školi nisu rekli za skraćene časove.
Bila sam tako srećna što sam za jedan dan bila normalan tinejdžer i bila kod prijateljice.
To je valjda bio kraj našeg prijateljstva.
Svake noći sam se pitala da li je loše što želiš da te neko prihvati.
Sećam se da sam na svim ekskurzijama plakala dok svi spavaju jer su me svi zezali, od toga kako držim viljušku do toga kako sam debela.
Najgore je bilo kada sam na ekskurziju u trećem razredu ponela Bambija, moju plišanu igračku iz detinjstva.Svi su mi se smejali i bacali ga po hodniku.Našli su ga brčkajući po mojim stvarima.
Možda zvuči neverovatno detinjasto i glupo,ali da, ja ga i dalje mnogo volim i puno, puno mi znači.
Toliko sam bila i tužna i besna na sve u odeljenju da do kraja ekskurzije nisam ni sa kim pričala.
Uopšte nisam volela ekskurzije, a ni danas nisam neki fan.
Znam da većina ljudi ima lepo iskustvo sa osnovnom školom, ali ja jedva čekam da odem odavde.Osećam se kao da štrčim.Kao virim na ružan način, kao ona dlaka koju dok je uspravna slučajno pošpricate lakom za kosu.
Nisam kao ostali.Nazvali su me Čudakinja.Možda zato što volim da čitam.Možda jer volim crnu.Možda jer ne slušam ono što oni slušaju.Možda zato što sam drugačija.
♥️
