Облици

Поље дивљег мака

Као удаљени топот коња, тихо, чула се грмљавина пристижућих облака. Тек су почели да се групишу и гурају изнад једног, из само њима познатих разлога, битног места. Топот је бивао све гласнији а небо је губило сваку дефиницију свог постојања, постајући безлично и сиво. Једино се са линије хоризонта, као из пукотине, пробијало неколико треперавих зрака сунца, који су полако нестајали...

Ситне, као капи парфема, капи кише су лепршале ка тлу, нежно гладећи њено сунцем опаљено лице. Роса се хватала на њене црне трепавице и у једва приметне линије на челу. Коса се натапала и постајала тешка и сједињена, бришући све трагове њене лепршавости. Својим меким ритмом капи су квасиле исушену и у прах претворену земљу.

Капи су своју тежину, ритам и облик изненада промениле; у тренутку су отежале, повећале се и почеле јаче да ударају о тле. Њихова силина је, у додиру са њеном кожом била скоро болна, пецкала је места на којима се спајала са белином њеног лица. Она није марила. Гледала је испуцалу земљу како постаје поново плодна и пуна наде. Дивила се облацима, који као да су у мермеру исклесани, носили неопходну свежину.

Олуја је ломила млада тела биљака, одвајала латице од круница, листове од грана, а оне слабије чупала са све кореном. Ветар је терао стабљике дивљег мака да играју око ње, да је обузимају као пламен, а белу хаљину да се обавија око њеног тела дајући му чудне облике. Латице, измешане са капима, ударале су о њене румене образе, на кратко се ту и задржавајући. Потпуни, застрашујући мрак, који ју је окруживао, а чије су муње испуњавале њене топле очи, био је грандиозан у свој својој обухватности. Конзумирао је све пред собом, остављајући само нејасну сенку облика.

Полако је ветар слабио, а капи, које су бивале лакше и нежније су ударале о површину барица. Сада су оне лењо и меко тапкале по натопљеној земљи, пуној новог живота за људе који од ње живе и у њу се уздају. Громови су се претворили у тишину а златно сунце је пуштало својих пар преосталих зрака на земљу, обасјавајући њену тамну плодност. Спојено, сунце и његова толота, и киша са њеном благодети отварали су срца оним људима који само то за срећу и траже; плес капи праћен лелујавим зрацима.

Девојка је уживала у укусу кише са њених усана, мекости натопљене земље која се под њом угибала... Дивила се благодети кише; небеском нектару, који кап по кап, купи прашину са њива и полако тоне у дубине, ослобађајући своју чаролију у биље...

Свуда мирише покисла трава и цвеће дивљег мака.