Облици

Галама

У кафићу, сваке вечери, гомила људи седи и прича, окружени димом, музиком коју не слушају и људима које једва познају. Бивају изоловани од свега својим разговором и мислима, а између тих зидова од речи, често влада глувост за реченице које нису наше.

Вечерас је исто као и сваке вечери; пиће је на сваком столу и све су столице пуне људи, и они су ту. Размишљају како свако у тој просторији својим причањем доприноси галами, како је то тако за сваког од њих, нечија исповест је само још један тон у мору тонова. Нико не очекује да чује мелодију у тонском хаосу, једино је битна хармонија коју ми стварамо.

И они би били исто што и остали њима, ствараоци галаме, само када не би ћутали. Можда су стидљиви па немогу да брбљају у недоглед. Можда стварају тиху хармонију старих познаника, толико се добро и дуго знају да немају шта да кажу једно другом. Можда су им мисли недовољно битне да би их рекли на глас... то не, и ништа од тога није.

Њихове су мисли одсечне, са енергијом да се свет заустави и непрестано навиру. Знају се дуго али ни сво време света не би било довољно да кажу све што желе. Има толико тема о којима они нису причали, а желели би. Увек могу да помену књиге које су заједно читали или слике које су немо посматрали и о њима причају док им се усне не осуше и уморе. Чак и када не би могли да се сете о чему да причају, они би смишљали животне приче људи који пролазе поред њих или приче о љубави довољно јакој да роди звезду...

Својим речима, они су мењали токове мисли младих, усмеравајући их ка темама већих од нас самих. Упознавали су се са лепотом живота и ослушкивали своја срца. Ишли су далеко са својим идејама, покушавали да оплемене људске душе, посивеле од мука мисли.

Па зашто они сада тако ћуте, зашто спутавају своје мисли, зашто не пусте у свет речи које нешто значе и допринесу галами?

Они не ћуте, само су им мисли брже од језика па разговарају очима. Погледај их у огледало душе и видећеш топлину, љубав и посвећеност свакој неизговореној речи која не ствара галаму већ хармонију.