Još dva-tri sata na koncertu i biću sa El u restoranu.Nema pojma šta joj spremam, pomisli on dok se češljao pred ogledalom. Još jednom baci pogled u fioku- da, prsten je bio tu, u maloj crnoj kutiji.
-Hej, polazite, već kasnimo!- začu poznt glas. Brže spusti češalj i istrča iz kombija.
* * *
-Dobro, devojke, sada će Niall da vam ispriča vic!- povika Zayn, a devojke zavrištaše. U tolikoj masi, teško da bi iko mogao da vidi bilo koga. No, Louis'u za oko zapade jedna simptična devojka. Nije imala majicu sa logom 1D'a. Nije imala nikakav plakat, niti bilo šta. Stajala je blizu bine i pažljivo slušala svaku njihovu izgovorenu reč. Smeđe kose podignute u punđu, njeno lice mu se činilo prelepim. Imala je svetlo-braon oči, gotovo zelene. Činilo mu se da je plakala, ali pošto nije skidala osmeh sa lica, zaključio je da su to suze radosnice. A onda primeti nešto u njenoj ruci- ružu. Možda je od njenog dečka?, pomisli i oseti kako mu se želudac stegnuo. Ne. Ja volim El, ne nju.
-Louis? Sada nam ti ispričaj nešto smešno- zamoli ga Liam.
-O-ovaj naravno- trže se iznenada. Nasmejao se sam sebi i počeo da priča u mikrofon. Ni sam ne zna šta je rekao, ali su se svi smejali.
-Dobro, dosta šale! Sada ćemo pevati 'Kiss you'!- reče Harry i poznata melodija zasvira. Ne. Neću je gledati. Onda ću se osećati kao da varam El. Ne, ne mogu. Ali..., mislio je Louis.
Kada je sve već bilo gotovo, priđe mu jedan iz obezbeđenja noseći mu ružu.
-Šta je to?- upita on.
-Neka devojka je rekla da ti dam. Nije ni ime rekla, već samo 'Recite mu da ga volim više od života' i pružila mi ovo- čudeći se reče i ode.
Nekoliko trenutaka okretao je ružu gledavši je. Ako je sačuvam... Ne. Baciću je, ponovo pomisli.
* * *
-Lou, moram ti nešto važno reći- zabrinuto reče Eleanor. Sedeli su u skupom restoranu u Amsterdamu. Ceo restoran je bio rezervisan samo za njih dvoje, pa su bili sami. Savršeno mesto za prosidbu, mislio je. Ali se prevario.
-Reci- reče uhvativši je za ruku.
-Ja... Ovaj... Ne mogu... Bojim se da ćeš... Da ćeš...-. El skoro zaplaka.
-Šta? Šta je bilo?- upita je potpuno izbezumljen.
-Da ćeš biti povređen. Bojim se da te ne povredim.- Sada je već plakala.
-El. Reci mi. Šta god da je, biću jak- obeća iako nije znao o čemu se radi.
-Ja više ne mogu ovako... Dobro sam razmislila i mislim da bi za oboje bilo dobro da... Da... Da ras...- promuca kroz plač. Louis joj pusti ruku i zagleda se u plafon. Kakav sam ja idiot, pomisli.
-Ali zašto?- upita je nakon minut - dva.
-Pa, ne viđamo se mesecima... Ne mogu to da podnesem... Meni treba neko ko će sa mnom biti svaki dan!- poviče ona.
-Onda ga sama pronađi! I nemoj da si mi se više obratila! - besno poviče Louis. Ustao je i krenuo ka vratima, ali se onda okrenuo. El je nepomično sedela i zurila u njega.
-Čisto da znaš, večeras sam mislio da te zaprosim, ali ništa od toga- reče oštro i hladno.
-Ne! Čekaj...! Nisam tako mislila! Louis!- vikala je, no on je odlučio. Ako me neće, ne treba mi. Niko mi više ne treba...
* * *
Kada je stigao u autobus sa turneje, bacio se na krevet i zaplakao.
-Bro, šta ti je?! Šta se dogodilo?- zabrionuto su ga upitali momci kada su se vratili iz drugog restorana.
-Ništa- promuca kroz plač. Uspravio se i seo brisajući suze.
-E neka devojka ti je ostavila ovo... Dala nam je u restoranu...-. Louis uze u ruke presavijeni beli papir.
-Nismo ga čitali. Svakom je dala isto to-. On klimnu glavom. Sve mu je i dalje bilo mutno od suza, te ih je ponovo obrisao. Uzevši papir, otvori ga.
'Volim te, znaj to'. Eh, kad bih još znao ko si...
-Kako je izgledala?- upita ih u nedoumici.
-Mislim da je imala punđu i zelenkaste oči... I nosila je naočare...- rekoše mu. Naočare? Ona ih nije imala..., razočarano pomisli.
-Pa, bio bi red da znate šta se desilo. Eleanor... Ostavila me- reče i jedva se suzdrža, a da ne zaplače.
-Ne brini. Nećeš je se ni sećati čim se ponovo zaljubiš...-. Pokušavali su da ga uteše, no bezuspešno.
-Kasno je. Hoću da spavam- napokon reče Louis. Otišao je u kupatilo.
Zašto?, pitao se gledajući se u ogledalo. Oči su mu bile otečene, a pogled tužan.
* * *
-Gde smo sada?- upita ujutro ostale dok su se vozili. Bilo je oko podne.
-Putujemo za Berlin- rekoše.
-Celu noć nisam imao mira- reče tužno provlačeći ruku kroz kosu.
-Nismo ni mi zbog tebe. Celu noć si jecao u snu i budio se uzvikujući 'Ne ostavljaj me!' i slično...- reče Niall.
-Ne sećam se toga... I izvinite...- iskreno prošapta. Obori glavu dole i pogled mu pade na fioku. Ni sam ne zna šta mu bi, otvori je i izvuče malu crnu kutijicu. Uze prsten i zagleda se u njega. Onda naglo usta, otvori prozor i pomisli da ga baci. Premišljao se nekoliko minuta. Ne, pomisli i povuče ruku. Zatvori prozor.
-Moraš je zaboraviti, čoveče- Zayn zabrinuto progunđa. Louis neprimetno klimnu glavom. Voleo bih da mogu, prođe mu kroz glavu. Ponovo sede na krevet i otvori fioku da vrati prsten. Onda primeti još nešto u fioci- ružu i ono pisamce.
* * *
-I poslednja pesma za večeras!- povikaše svi uglas. Svi osim Louis'a. Hoću li je ponovo videti? Ne znam joj čak ni ime, ni koliko ima godina, ni odak..., pomisli tužno. No, pogleda publiku i učini mu se da vide neko poznato lice. Je li to ona? Srce mu zakuca brže i on se nasmeja. Da, to je ona, siguran sam! Tada je došao red na njega da peva svoj solo. Zapeva sve vreme je gledajući. Da, to je stvarno ona!
* * *
Te noći kada je legao u krevet, nasmeja se ponovo. Izgleda da i ja tebe volim. Ili mi je potreban neko da prebolim Eleanor?
~~~
Nadam se da će vam se svideti dalje :)
Ly ♥
-Kaća
