-Idemo li?- tiho upita ona.
-Čekaj da ti pokažem tvog verenika, draga.-
-V-verenika?!- zabrinuta upita.
-Njegov otac mi je ratni prijatelj i, pošto sam mu spasio život, obećao mi je da će čuvati moje dete... Rekao je da ako bude imao sina, a ja ćerku, da će se oni venčati... I, eto, sad je baš onako kako je on rekao!- uzbuđeno je pričao.
-Sačekaj da... Zaboravila sam nešto, odmah se vraćam.- reče ona i otrča u drugi hodnik. Pokuca na jedna vrata koja joj otvori medicinska sestra.
-Oh. Budi tiha, samo što je zaspao.- reče i pusti je da uđe. Ona prođe iza nje, a zatim sestra izađe i zatvori vrata. Ponovo su ostali sami, baš kao što je htela.
-Znam da me možda ne čuješ, ali... Oduvek sam htela da ti nešto kažem. Uf. Mislila sam da će biti lakše.- prošapta. Duboko udahnu.
-Kad sam te prvi put ugledala, osetila sam nešto, ne mogu tačno da objasnim šta. Osetila sam se posebno... Ne znam drugačije da objasnim. Ali znam nešto drugo. Od tada, volim te toliko da ne možeš ni da pomisliš koliko. Sestra je obećala da će ti dati buket koji sam ti kupila. Ima devet pravih ruža i jedna veštačka. Pa, voleću te dok ta zadnja ne uvene. I imaš poruku na njoj. Da me ne zaboraviš. Hvala ti što si mi ulepšao život.- ispriča u jednom dahu. Oklevajući, poljubi ga u obraz. Oči su joj suzile, no ipak nije plakala. Istrčala je iz sobe što je pre mogla.
* * *
Koliko li je sati?
On skrenu pogled ka zidnom satu. Tri i deset.
Znači spavao sam četiri sata...
Uspravi se i sede. Oseti nešto lepljivo na obrazu. Rukom pređe preko njega i na prstima mu ostade lepljivi sjaj. Utom sestra uđe u sobu.
-Je l' neko dolazio dok sam spavao?- odmah upita.
-Da. Lepo ste spavali?-
-Jesam. Sanjao sam da je neka devojka došla i pričala mi da me voli... Čini mi se da je ostavila i neki buket... No, ko je dolazio?-
-Mislim da to ipak niste sanjali. Stvarno imate buket ruža. Ostavila ga je neka devojka vašig godina.-
-Dajte mi ga.-
'Voleću te sve dok zadnja ne uvene. xx ♥'. Da li je to ona?
-Oprostite, a ko mi je dao krv?-
-Ta ista devojka. Iako je neposredno pre toga bila operisana i postojala je mogućnost da umre, dobrovoljno je odlučila da vam da krv.-
-Zašto mi to niste ranije rekli kada sam vas pitao?-
-Rekla je da vam ništa ne govorimo dok ne ode... Rekla je da je to za vaše dobro.-
-Ne razumem.- Sestra uzdahnu.
-Nije želela da se vežete za nju jer će morati da ode. Zauvek, kako je rekla.-
-Ostavite me samog molim vas.- Sestra ga začuđeno pogleda, te izađe iz sobe. On polako ustade iz kreveta i priđe prozoru. Napolju je bilo hladno i padala je kiša, no on ipak otvori prozor. Hladan vetar ga šibne, no kao da to nije primećivao. Pogled mu je bio uperen negde u prazno.
Pa, eto, ostao sam i bez nje. A nisam je ni poznavao. Ma daj! Ne, ja nju ne volim. Nisam je ni voleo. Čak mi se ni ne sviđa. Zašto li se onda ovako osećam? Pa da. Treba mi da zaboravim El.
Zatvori prozor i vrati se u krevet. Uze onaj buket u ruke i poče da ga okreće. Nađe veštačku ružu koju nije ni primetio. Izvuče je iz masnog papira i stavi je pod jastuk, a ostale ruže stavi u vazu. Leže i zatvori oči.
