Gad [Sezona 2]

2.deo

Staša P.O.W.

-Ležali smo kod njega u sobi na krevetu i pričali o svemu bukvalno.
Tadija:Znaš šta sam razmišljao?
Ja:Ne?
-Odrično sam mu odgovorila,ali vrlo radoznalo.
Tadija:Da idemo večeras na večeru.
Ja:Gde?
Tadija:Neki fin restoran i slično...za promenu.
Ja:Ti i restoran? Zar tamo ne idu samo tatini sinovi ili kako ti već kažeš?
Tadija:Pa idu. Ali mora povremeno i malo nežnosti.
-Pokazala sam mu mali smešak i vrlo brzo odgovorila.
Ja:Nemam ništa protiv toga onda. Kada idemo?
-Sad sam mu već pokazala zube u velikom osmehu,a on me je poljubio uz jak stisak na zadnjici.
Tadija:U 21:00.
-Rekao kroz poljubac.
Sa iste sam mu sklonila ruku.
Ja:Nemoj.
Tadija:Zašto?
Ja:Nismo sami a znam šta će uslediti.
Tadija:Pihh.
-Razočarano je odreagovao,prisećajući se ko je sve u kući,na spratu ispod.
Ja:Čuli bi sve.
Tadija:Znam. Vratićeš mi večeras u hotelu onda. Ja se ne brinem.
Ja:Molim?
Tadija:Ma šta moliš? Idi spremaj se bre. Vi devojke niste normalne,čekaću te dve godine.
-Nasmejala sam se i ustala sa kreveta.
Ja:Važi. Nemoj da ja tebe opet čekam. Kao i obično.
Tadija:Ne laži. Ti mene nikad ne čekaš.
Ja:Pa i neću ako ti budem bacila sve parfeme koje poseduješ.
Tadija:Moje parfeme ne bi dirala,jer ih voliš najviše.
Ja:Odakle ti to?
Tadija:Toliko si zavisna mojim mirisom,da si mi bar tri parfema za ovih mesec dana potrošila.
Ja:Kako te nije sramota da lažeš?
Tadija:Ja lažem? Uparvo sada mirišeš na muški parfem.
-Rekao je,pomirišavši moj vrat.
Ja:U tvom sam duksu pametni.
Tadija:Staša,nemoj da te muči da mi podižeš ego. Znaš da to volim. A i onako govorim istinu.
Ja:Baš si pička.
-Uvek je bio u pravu. Gad mali! Neka mu,meni su oduvek bile slađe te naše male glupe,da nazovem,svađice. Namerno bi stupili u raspravu,samo da bi neko završio ponosniji. Oduvek smo bili spontani. Valjda mi se sve ovo baš zbog toga i dopadalo.
Ponosno se nasmejao i još jednom me poljubio.
Ja:Pošto nisi u pravu,idem ja sada,da me ne bi smarao više. Moram da se spremam.
-Ustala sam i uputila se ka vratima.
Tadija:Važi! Čekaće te parfem moj na stolu,ne moraš da rovariš!
-Namerno mi je dobacio.

Tadija P.O.W.

-Čekao sam tu divnu,smotanu princezu da se pojavi na stepenicama nikad lepša. Žudnja,nestrpljenje i nervoza drmali su moje telo,kao da ću je prvi put videti.
Xx:Da li je to došao dan da i Tadija obuče odelo,a da nije za sopstvenu svadbu!?
Ja:Miloše,brate moj,ne seri više.
-Čuo sam glasan smeh mog brata,koji je vladao prostorijom.
Miloš:Ajde opusti se,srećno ti bilo. Mada,znam da i kada bi sve upropastio...to je Staša...nju nije briga. Bitno joj je da je sa tobom i da je srećna.
Ja:Znam. Možeš li da nestaneš iz okruženja?
Miloš:Naravno.
-Okrenuo se i nestao ka pravcu kuhinje.
Pogled sa tog smera,vratio sam na stepenice,na kojima je stajala. Najlepša devojka na svetu u dugoj crvenoj haljini.
Široki osmeh nije sklanjala sa lica,što me je teralo da i ja njoj uputim isti.
Ja:Prelepa si.
-Bez daha,zadivljen,izgovorio sam.
Staša:Nisi ni ti loš.
Sišla je lagano,a ja sam je sačekao sa ispruženom rukom,koju je rado primila.
Staša:Vreme je za malo nežnosti.
Ja:Drago mi je da si to shvatila ozbiljno,pošto vidim,stavila si svoj parfem.
Staša:Ućuti i ne seri.
-Isprovocirano je odgovorila,pokušavajući da sakrije to velikim kezom. Toliko o toj nežnosti. Uputili smo se ka mom autu.

Staša:Sačekaj.
-Uhvatila me je za ruku,pre nego što sam  počeo da vozim.
Ja:Šta je bilo?
Staša:Želim da ovo bude najbolja noć u mom životu.
Ja:Potrudiću se da to i ostvarim.
-Sklonila je ruku sa moje,te sam dao gas.

...

-Pokušavao sam da sklonim pogled sa tih kristalno-plavih očiju,ali nije išlo.  Očaran sam njenom lepotom,kao da je prvi put vidim. Ponosan što je moja.
Staša:Znaš da me je stid kada me tako posmatraš.
Ja:Kako?
Staša:Ne znam...
-Spustila je pogled ka podu,potom ga je opet vratila i nastavila kontakt koji smo vodili.
Staša:Zaljubljeno...možda.
Ja:Možda? Nije možda,nego stvarno. Nije me sramota da priznam.
Staša:To mi laska,možda čak i previše,možeš li da prestaneš?
Ja:Ne mogu. Pusti me još da uživam.
-Blago se nasmejala,potom uzela gutljaj belog vina.
Staša:Mogu li da te pitam nešto?
-Zbog znatiželje sam se vratio u realnost.
Ja:Naravno.
Staša:Ono danas...sa Elenom,želiš li da pričaš o tome?
-Zakašljao sam se.
Ja:Sad?
Staša:Ne moraš,ako nećeš.
Ja:Nenene. Okej je...samo...ne želim da se ti osećaš loše nakon toga.
Staša:Šta meni može loše da se desi?
Ja:Samo...samo me ne prekidaj.
-Iskreno,bio je ovo jako loš deo moje prošlosti. Nije mi bilo svejedno. Ali...kao da sam mogao sve da joj kažem...kao da sam želeo. I ako znam da se možda može sve promeniti. Ali opet...mislim da je previše rizično.
Ja:Izvini...možemo li da ostavimo to za sutra. Ne želim da kvarim veče.
-Zbunjeno me je gledala.
Naravno,kao pička...morao sam da ućutim.
Staša:Komplikovan si...ali okej. Šta ćemo za dezert?
-Skrenula je sa teme i pozvala konobara.
Staša:Razmisli dok možeš.
-Osmeh nije skidala,koji je odavao njeno savršenstvo.