Love or Crime

7. ,,Kiss me"

SREĆNA VAM NOVA 2019 GODINA!!!

Žao mi je što nastavak kasni. Ali, evo sad je tu. UŽIVAJTE... NADAM SE DA ĆE VAM SE SVIDETI. Pustite pesmu za lepši doživljaj. ⤴⤴

LONDON. KUĆA ONE DIRECTION.

,,Tell them all I know now
Shout it from the roof tops
Write it on the sky line
All we had is gone now

Tell them I was happy
And my heart is broken
All my scars are open
Tell them what I hoped would be
Impossible, impossible
Impossible, impossible"

Otvaram oči i javljam se na telefon koji zvoni i bez da pogledam ko zove.

- ,,Halo?" kažem pospano sa još uvek zatvorenim očima.

- ,,Dobro jutro. Da li sam dobila gospođicu Seiru Woods?" upita neki strogo poslovan glas s druge strane.

- ,,Da, a ko ste vi?" upitam zbunjeno sa sklopljenim očima.

- ,,Ja sam Tarin Fišer. Direktorka Urgentnog Centra. Bili ste na razgovoru za posao hirurga pre pet dana."

U tom trenutku hladan znoj je prelio moje telo, srce mi je skakalo kao ludo, a telo drhtalo jer sam iskočila iz kreveta kao da me je neko udario, ali su mi zato sada oči otvorene.

- ,,Da. Slušam vas." kažem sada malo ozbiljnije.

- ,,Primljeni ste. Čestitam. Možete li danas doći u Urgentni Centar kako bi smo se dogovorili i sredili neke papire?"

- ,,Naravno. U koliko sat moram biti tamo?"

- ,,Potrudite se doći do 12:00 časova."

- ,,Naravno, biću tamo. Hvala vam. Prijatno."

- ,,Vidimo se gospođice Woods."

Ostavila sam telefon na stočiću i videla da je devet sati.

Nakon što sam se istuširala, sredila i obukla, krenula sam u sobu preko puta kako bih probudila Darsi.

- ,,Anđele jesi budna?" pokucala sam na vrata od njene sobe, ali nije odgovarala što znači da sigurno spava jer ona nikad ne ustane sama, uvek sačeka da ja dođem kod nje da je probudim.

Otvorila sam vrata, a ono što sam videla ostavilo me je bez reči. Darsi je bila budna, obučena, ležala u krevetu i slušala muziku na slušalicama.

Bilo mi je malo čudno kad sam videla da je budna jer se ona nikad ne probudi sama. Čak i kad se probudi ona nastavi da spava jer je mrzi da ustane.

- ,,Je li sve u redu?" Upitam oprezno.

- ,,Jeste mama. Zašto?"

- ,,Onako. Trebaš li pomoć oko nečeg?"

- ,,Ne mama. Odrasla sam imam šest godina." Još jedna čudna stvar. Darsi nikad ne bi rekla za sebe da je odrasla, već bi se izvlačila na to što ima šest godina i govorila bi kako uvek moraju da se ispune njene želje jer je ona još uvek dete.

- ,,Okej. Kad završiš sa muzikom siđi dole na doručak." Kažem zbunjeno pa izađem iz sobe i siđem niz stepenice koje su vodile do dnevnog boravka gde su svi sedeli osim Lucije. Ona je verovatno otišla da opustoši prodavnice u gradu.

- ,,Dobro jutro svima." poželim im jutro i tada primetim devojku duge crne kovrdžave kose u kratkoj haljinici. Devojka mi je bila poznata od nekud, ali je sedela okrenutih leđa tako da joj se lice nije moglo videti, ali sam primetila da se malo ukočila kad je čula moj glas.

Pitam se zašto?Nisam je valjda uplašila?

Šok, zbunjenost, strah, naviranje sećanja, emocije... sve je usledilo kad se devojka okrenula.