- О, Лука...
Милозвучни глас одјекивао је из даљине, попут шума валова на хоризонту океана; а моје тијело се љуљушкало на том таласу, ослобођено свих упала мишића које сам јуче зарадио. Изможденост као да је отпловила далеко, далеко, замијењена неописивим блаженством. Енергија је жуборила у ћелијама препорођене душе. Лебдио сам у несаломљивом спокојству. Отворих очи. Окруживала ме је бијело-жућкаста панорама божанствености... Нема дилеме, то бијеше она.
- Б-богиња Микаела?! - узвикнух, угледавши је на сусједном облаку.
- О, храбри Лука. Премда ниси крштен, не губи вјеру у себе. Али, вреба опасност... Чувај се црне ватре, Лука. Немаш идеју колико је близу тебе. Ако је погледаш, заробиће ти поглед заводљивим очима. И, мало помало, узвратиће ти погледом који прождире.
- Н-не разумијем. Црна ватра? Шта причаш? Зар ватра није црвена?
Накратко паузиравши због мог неумјесног коментара, одговори:
- Неблагословени Хероју Лука... Настави свој пут. Помно те пратим.
***
- Хвала ти, Микаела! Хвала! Хвала! Хвала!
Јутро дође. Снопови свјетлости прикрадали су се кроз отвор шатора и гријали ми ноге до кољена. Збацих покривач са себе и устадох, преплављен топлином. Али ова топлина није долазила од сунца, него од мене самог; нешто је унутра горило као пламена лопта на небу. Да, то је срећа, незамислива срећа, због оног сна. Није био обичан сан, у то сам сигуран, него потврда мојих јучерашњих надања: богиња Микаела ме није напустила! Нисам се одупро жељи да радосно ускликнем.
- Ој, идиоте, чему бука у рана доба?
Занемаривши питање Алисе, која је протрљала крмеље из својих поспаних очију, прионуо сам се на посао око доручка. Упркос Микаелином упозорењу о "црној ватри", жар одлучности ме је толико обузео да нисам много мисли усмјерио ка питању о његовом значењу. Све је некако било свјетлије и дражесније. Чак и ова пржена јаја, заједно са салатом и хљебом, изгледаше веће и укусније. Послужио сам Алису, а потом и ја узех залогај. Укус снаге и побједе пробудио је непце и језик. Халапљивије никад нисам јео. Данас ће бити диван дан, а ниједна црна ватра га неће покварити.
- Хеј, зашто ме игноришеш? - рече Алиса.
Повријеђен его је одисао из моје миле сапутнице. Иако је одржавала покерску фацу, осјетих да јој није свеједно због недостатка моје пажње. Чути њу нервозну чини јутро још слађим. Зато не одговорих, већ продужих своју игру ћутања, показавши прстом на пуна уста. Схвативши да не попуштам, склонила је есцајг на страну и рукама грабила храну. Први гриз и осмијехнула се. Алиса је као беба: док јој испуњаваш потребе, неће ти досађивати.
