- О, Лука... Чујеш ли ме?
Дозивао ме је благи глас. Погледом тражећи одакле долази, примјетио сам око себе простор у бијело-жућкастим нијансама, обасјан свјетлошћу, и како сам стојао на облацима. Трнци су ме подилазили од божанствене енергије. Да, мора да сам у још једном од снова који ме шаљу у посебну димензију гдје живе анђели и, наравно, богиња Микаела.
Коначно сам угледао поново тај диван профил, младолике коже, плавих очију, и осмијеха који у себи носи бескрајну великодушност. Прилазила ми је лепршавим корацима, са таквом елеганцијом да је изгледало као да лети. Њено тијело је било покривено у дугој, златној хаљини, дугој скоро као и плава коса која је падала чак до стопала. Заиста, достојанственост која приличи богињи заслужној за настанак живота.
- Чујем те, Микаела - рекох.
Сад је стала тачно крај мене. Неко вријеме су јој се зјенице одмарале на мом лицу, а мене је опио њен израз пун љубави и наде. Онда је подигла голе руке без журбе, као да њима држи пажљиво наду, и ставила их на моја рамена. Добро сам знао шта то значи, чему та нада, и чему њена присност.
- О, Лука. Ускоро почиње твоја авантура.
- Да, Микаела.
- Вјерујем да си пунољетан сада, је ли, Лука? Јеси ли спреман за своје путовање?
- Јесам. Сигуран сам у своје способности, а и у твоју доброту, Микаела.
Насмијала се. Устукнула је пар метара, а лице јој поприми свечаност коју је имала посљедњих неколико ноћи када сам први пут ступио у контакт са богињом преко снова.
- Лука, некада давно, много прије тебе, створила сам овај универзум. Прво је настало небо, затим земља, вода, биљке, животиње... И онда човјек. Али нисам ни ја савршена. Једина грешка мог стваралаштва јесте та гадна раса која одвајкада прави невоље у свијету - монструми. Убијају вас, тјерају да кршите моје заповијести, узимају за робове, и листа злочина иде унедоглед. Волим људе, иако су слаби. А како ли су монструми испали зли...? Да ли је могуће да сам направила грешку, или се томе просто није могло помоћи? И данас, послије пар миленијума постојања вас, мојих вољених људи, и њих, монструма, мучи ме што никако не налазим објашњење.
Направила је паузу и замишљено се загледала у страну. Исту причу о монструмима је испричала у свим сусретима. А стално их је помињала с мржњом. Искрено, никад нисам видио иједног, пошто живим на изолованом континенту, званом Микал - по богињи Микаели - у којем су слабо настањени, али чуо сам свашта о њима. Наводно има доста различитих врста монструма, али уопште изгледају полу-људско, полу-абнормално. А свака "абнормалност" се заснива на прилагођавању околини. Рецимо, неко шумско створење је вјероватно људског лица, али остатак тијела од дрвета. Или личе на биљке и користе трње за одбрану. Или су то само трачеви. У прошлом сну сам што понизније могуће замолио богињу Микаелу за информације - физички изглед, њихово понашање, чиме се хране, како живе, шта су лоше урадили, какви су, и слично - усуђујући се да је прекинем у монологу, и добио штур одговор: "Какви су? Зли." Недовољно за моју радозналост. Али, како год било, једном ћу их срести и упознати.
