Поставили смо камп с намјером да одспавамо пар сати како бисмо стигли у Микалсбург зором. Међутим, ни то мало сна нисмо ухватили. Стегла нас је омча агоније, нисам могао да заспим, а чуо сам шушкање дјевојчица, и оне су глумиле да спавају; изван су биле мирне, прекривене резервним душецима које сам понио, али ко зна колико су лудиле изнутра. Наспрам њих биле су упаковане драгунлије и остале стварчице у повеликом сандуку гдје су чувале свој плијен. Сви бијасмо под истом муком, сем Алисе, која је хркала, наслоњена на дрво, мало удаљена од кампа као и прошли пут. Одувијек сам завидио безбрижности људи којима безнапорно долазе дубоки снови.
Нечујно сам се измигољио из шатора да удахнем свјежину. Прешли смо већ пола пута, али пронашли смо, код излаза из шуме близу Ирина, невелику чистину која је била погодна за постављање кампа и кратак одмор. Иза нас, дрвеће које је гутала тама, а испред, равница. Биће потребно највише пола сата хода да бисмо наишли на прве сеоске куће. Међутим, њихова близина није изазивала оно слатко узбуђење путника који само што нису стигли гдје желе, него зебњу пред непознатим. Грозне слике ошамутиле су свјетлуцави свод. Умјесто хладњикавог, ноћног ваздуха, удисао сам немир. Треперио је пуни Мјесец, пробијајући се кроз стабла и крошње до наших видика, као да је бринуо заједно са нама, не, бринуо се за нас, за оно што ће доћи када падне иза хоризонта. Чему ће Сунце сутра свједочити? Широкогрудости или насиљу? Прихватању или одбацивању? Опроштају или казни? Уздао сам се у људе, у њихову доброту, толеранцију и разумијевање. Ипак је то Микалсбург, велики град гдје се разноликости спајају у истом мјесту - таква мјеста значајно утичу на менталитете становника, слободан живот им шири умове за новотарије, зар не? Па зашто се не би отворили и за мале монструмице? Неће им шкодити. А Мортис? Биле би убијене док кажеш "Микаела". Откад сам рођен, такво је моје село, као да је обавијено обручом вјере, очвршћено правилима и забранама, и самим тиме затворено за било шта што би пореметило устаљену традицију.
Зашто толико размишљам? Људима би било лакше кад се не би изједали непосредном будућношћу прије него што она уопште дође. Ако кренеш некуд и на пола пута те ухвати киша, немој кукати, нити тражити гдје да се склониш, него се помири с тим да ћеш покиснути и настави. Тако је лакше прећи пут у ком би у сваком случају био мокар као миш. Да, залуд је бавити се нечим што си немоћан да промијениш. Шта буде, биће. Умиреног духа, с ријешеношћу пред оним што ме чека, ушушкао сам се у шатору. Да, тек кад будућност постане садашњост, прионућу се рјешавању оног шта треба. Лаку ноћ, Микаела. Све је твоја воља.
