Iznad površine

Ležim u velikom bračnom krevetu

Ležim u velikom bračnom krevetu. Osluškujem zvukove koji dopiru s ulice na peti kat. Kamuflira ih pjesma koja dolazi sa laptopa. A ja razmišljam o tome zašto se stalno moram podsjećati da izdržim još pet minuta, pa pola sata pa sat. Pa dan, pa godinu, kao da nešto čekam, a ne znam šta. Pitam se u gluho doba noći mnogo toga. Pitam se da li svim luđacima dopuštaju boraviti u stanu na petom katu. Pitam se da li ikad itko pomisli da nije za sve ljude sigurno biti toliko visoko. Da neki ljudi požele odletjeti. Da neki ljudi požele odletjeti iz stana, iz države, sa Zemlje. Da neki ljudi požele odletjeti od sebe. Moj je mozak splet raskupusanih misli, pravila koja tako žarko želim prekršiti, norma koje bi tako rado pregazila, života kojeg tako lako ne bi više živjela.

Ležim u velikom bračnom krevetu. U stanu na petom katu. I pitam se da li se ikad itko osjećao ovako kako se ja osjećam. Kao da sam konzumirala droge, rastrgana između onoga što smatram dobrim, razumnim, potrebnim, logičnim i pravilnim, protiv onoga to smatram lošim, nerazumnim, nepotrebnim, nelogičnim i nepravilnim. Prebirem svoja sjećanja da nađem ono što me stvorilo osobom kakva sam danas. Prelazim preko svih zabrana, savjeta, sugestija, preko bolesti zvane pravilan odgoj, preko pristojne djevojčice, preko nametnutih normi ponašanja. Jer nekako znam, iz dubine nečega što se dušom zove, ja znam da sve može bit i ne mora. Znam da je sve relativno i da ništa ne mora biti onako kako se na prvi pogled čini. Jer sam i sama takva. Na prvi pogled jedno na drugi pogled sto i jedno.

Jesam li već spomenila gdje sam. Ležim u velikom bračnom krevetu, u stanu na petom katu. Večeras sam zanemarila neka gramatička pravila. Večeras sam zanemarila neka drutvena pravila i večeras neću oprati zube. Buntovništvo izvire iz mene, pomislila sam jednom kako je to najbolji način da pronađem sebe izvan svih onih mora ovo mora ono. Jebemese mora se samo umrit. Rekli su to je samo faza, rekli su to je pubertet, rekli su stres je, rekli su ne nerviraj se. Nekad se mrzim jer nisam dovoljno hrabra, iako je za mrzit sebe lako naći vrlo brzo toliko razloga da se dan pretvori u noć, barem u glavi. Nikad nisam dovoljno dobra. Ma šta god učinila. Jer eto to je tako. Imaš izbora, kažu, ali to je iluzija. Nemaš i nikad nisi imao. Uvijek postoji netko tko povlači konce. Ne shvaćate – pa u tome je i poanta.

Fizički ležim u velikom bračnom krevetu, u stanu na petom katu. Ako misliš previše onda si filozof, ako imaš ideje i vidiš što ne štima onda si utopist. Ako poželiš promijeniti svijet na bolje onda si idiot. Ako se ne možeš pomiriti sa stvarnoću onda si mrtav. Tjeraju te da radiš ono što ne voliš i prikriveno te usmjeruju tamo gdje žele i onda im nije jasno zašto nisi zadovoljan, kad su ti sve pružili u životu. Tvoje je samo da učiš. Od kad se rodimo sve je zacrtano i nema neke mogućnosti da se izbjegne ono što se od tebe očekuje. Vrtić, škola, fakultet, posao, brak, djeca, mirovina, smrt. Amen. Aleluja. Savršen život. A šta ako nije?

Psihički ležim u govnima do grla i vlastitom rigotinom nad svojim životom. Pitam se zašto, kako i kad sam dospjela ovdje. I fizički i psihički. Pitam se koliko hrabrosti treba za reći ne onome sto me ne raduje i gdje tu hrabrost mogu naći. Čula sam da škola nije zabava. Zašto nas tjerate da prebrzo odrastemo, a onda se prema nama ponašate kao prema djeci. Šta mi znamo sa 14 ili 28 ma čak i sa 50 što želimo. Kad smo kronično pod utjecajima okoline. Što meni znači ono dr.sc. i koješta ispred imena kad mi se na sami spomen fakulteta diže kiselina iz želuca. Šta mi znači sve kad ja ne pristupam tome kao nečemu što me ispunjava, nego kao prema obavezi. Kao kad idete na cijepljenje i brojite svaku sekundu dok ne prođe. Po meni takav ne bi trebao biti život. Međutim nekad se nema izbora. Ali nemojte se onda zgražati nad samoubojstvima. Jer ne nije ovo život, a od neživota je i smrt bolja opcija.

...
D.V. ❤