R
E
J
Č
E
L
Budi me budilnik. Gledam koliko je sati. 5:00? Moj budilnik me uvek probudi sat vremena ranije. Sklanjam riđu loknu sa mog bledog lica i ponovo se bacam na ne namešteni krevet. Ovo se desi svako jutro. Barem imam malo vremena da razmišljam. Oblačim se u uobičajeno, krop top duks ( malo je duži od prave krop top majice), blede farmerke koje mi idu tačno do kraja majice i bele patike. Uzimam svoju malenu belu torbu i izlazim napolje da bih sačekala autobus. Mama i tata su obično na poslu u ovo vreme pa sam ja sama u kući.
Moje ime je Rejčel Kolins. Imam 16 godina. Živim u Los Anđelesu. Imam savršene dve drugarice. Helena i Ariana. Moja kosa je riđe boje, dok je moja koža veoma bleda. Preko mog nosa se nalaze male pegice. Imam potpuno prosečne usne, ovalan oblik lica, i oštre obrve. Moja boja očiju je tamno plava.
Helena i Ariana su uvek prelepo obučene i potpuno sređene. Helena ima smeđe-rozu kosu sa ombre efektom, dok Ariana ima svetlo plavu boju kose. Obe imaju veoma dugačku kosu. Helena ima zelene smaragdne oči, dok Ariana ima prodorne braon. Njih dve su veoma visoke, i zbog toga ja izgledam još niže iako sam prosečne visine. Nose dovoljno šminke za celu školu iako su prelepe bez nje.
Stavila sam bele i tanke slušalice u uši, sela na klupu i slušala pesmu od Adelle. Obično ne slušam takvu muziku ali danas je nešto drugačije. Dolazi školski autobus, koji je u potpunom rasulu svaki dan. Ne kapiram kako se neki ljudi u autobusu (ne pitaj koji) i dalje ponašaju kao mala deca. Polako ulazim u autobus i sedam na poslednje sedište, sama. Volim da budem sama i uživam u lepoti muzike. U glavi mi tutnja prelepa melodija. Autobus staje. Ispred njega vidim gomilu tinejdžera. U gomili primećujem Arianu i Helenu (nije teško kad su visoke pet metara) kako se nezadovoljno guraju prema autobusu. Zašto je danas toliko puno tinejdžera ovde?
"Dobro jutro", rekla sam vidno ometena ruljom.
"Niko ti nije rekao?" Helena i Ariana su upitale podižući obrve koje izgledaju kao istetovirane. Random thought: Ako ja istetoviram obrve neću morati da ih crtam svaki dan, zar ne?
Krenule su da mi objašnjavaju šta je danas u stvari.
"Danas je stoti rođendan naše škole! Zato dolaze svi ljudi koji su pohađali našu školu!" rekla je sa prepoznatljivim smeškom na licu. Srećna je zbog lepih momaka. Helena nikad neće naučiti lekciju. Ariana je ista takva. Kako da budem sama kada će sada gomila ljudi biti ovde i vrištati. Savršeno. Ali barem se nadam da će otići usred časova. Izgleda da ću na času jedino biti sama. Helena i Ariana su odavno odmarširale na prvi čas, ostavljajući mene da se borim za svoje čisto bele patike. Kako lepo. Nekako sam stigla u mirnu učionicu i osmehnula se. Sela sam na svoje mesto sa osmehom na licu. Pretpostavljam da takozvani bad boy ni danas nije došao u školu. Barem se nadam. Stalno me zadirkuje. Ali kao i obično, sreća nije na mojoj strani. Došao je i seo pored mene. Smešak sa lica mi je odmah nestao. Namignuo mi je. Fuj. Ja se ne zanimam za momke( nisam lezbejka, ako vas zanima), dok se Helena pokopala čim je videla to da Zejn flertuje sa mnom. Jadnica se zaljubila u njega. Moram da joj objasnim sve.
Na velikom odmoru...
"Helena, Ariana!" viknula sam ih, ali su samo prošetale pored mene i gurnule me na pod. Nisam krhka. Nisam nesposobna. Ipak, ništa ne radim dok padam. Vreme je usporilo, moje srce se ruši istovremeno. Sve zbog jednog debila. Jedna suza mi silazi niz obraz. Osećam kako me snažne ruke hvataju. Skrećem pogled na osobu koja me je uhvatila. Plavi momak, definitivno maturant, kog nisam nikad videla ovde. Ima jake crte lica i plavo zelene oči. Jednom rečju, lepotan. I dalje ne osećam nikakvu privlačnost prema njemu, prema nikome. Kada me je uspravio, otišli smo kod stepenica da pričamo, što da ne? Ionako nemam šta više da izgubim.
"Zašto lepa devojka poput tebe plače?"
Upitao je, vidno zainteresovan za mene.
"Moja najbolja drugarica misli da sam flertovala sa njenom simpatijom", odgovorila sam mu, zbunjeno.
"Onda ti ona nije prava drugarica", rekao mi je. Zaista je mudar za maturanta.
"Kako se zoveš?"
"Set, a ti?"nekako mi je poznato to ime.
"Rejčel"
"Prelepo ime za prelepu devojku." Da li svi momci misle isto? I zašto flertuju sa mnom kada su Helena i Ariana te koje su prelepe,"Jesi li potpuno sigurna da si dobro? Mogao bih da te odvezem kući."
Ne ulazi u auto sa strancima. To je prva stvar koju su me tata i mama naučili. Nikad nisam ušla u auto sa strancem. Nikad ni neću.
"Ne, hvala.", rekla sam i krenula da ustajem. Uhvatio me je za ruku. Pokušala sam da se otrgnem.
"Mene niko ne odbija", rekao je sa gnevom u glasu. Mesto gde mi drži ruku je postalo toplije.
Vrištim u pomoć ali niko ne obraća pažnju. Vreme je stalo. On dolazi do mene.
"Bila bi šteta da samo ubijem ovako prelepu devojku, zar ne?", govorio je još nekome. Došao je iza jednog čoveka, on, Zejn, sa iskrivljenim smeškom na licu. Ukočena sam, ne mogu ništa da uradim. Mesto gde me drži postaje nepodnošljivo toplo.
"Naravno, hajmo da se malo zabavimo sa njom", rekao je.
"Šta ćete da mi uradite?" govorim bez trunke straha. Uspešno sam sakrila svoje emocije.
"Ništa bolno. Za nas", rekao je Set.
"Posmatramo te već dugo vremena i čekamo pravi trenutak da te ulovimo," da me ulove? Nastavio je,"divio sam se tvojoj lepoti čim sam te ugledao. I Set se složio sa mnom, pa smo krenuli da te posmatramo."
Nije baš pametno govoriti ceo plan i sve kako se desilo po redu. To i najveći idiot zna. I dalje sam zabezeknuta. Ne mogu da se pomeram, paralizovana sam bolom koji struji kroz mene. Taj bol je pruzrokovan onom toplotom. Zbog njih sam izgubila dve najbolje prijateljice. Zaboravljam na bol jer gnev u meni raste za sve što su mi uradili tokom prošlih godina. Moć je prostrujila mojim telom. Vid mi se izoštrava kao kod sokola. Uspela sam da istrgnem ruku otkrivajući ispečen otisak ruke na mojoj koži. Reagujem brzo i izmičem se u trenutku kada krenu da me napadaju nekim crnim stvarčicama. Pogodili su me jednom od njih, oslabljujući me u trenutku. Moja moć bledi i umaram se. Zatim dolazi neko. Malo stariji čovek ih tera nekim svetlo plavim stvarima. To je jedino što sam videla pre nego što sam se onesvestila.
Budim se u krevetu. Pokušavam da se ustanem ali ne mogu. Ne mogu ni da pričam. Ispred sebe vidim dva momka kako pričaju. Dosta mi je više momaka. Za sve ovo su oni krivi. Slušam šta govore.
"...ali ne može biti, on je umro pre petsto vekova!"
"Moguće je da je vaskrsnuo iz Duata u Olimp. Ne zaboravi Drejk. Sve je moguće kada su u pitanju zmajevi i bogovi."
Šta? O mili bože, u šta sam se uvalila?
Kraj
Prvog
Poglavlja
Nadam se da ste uživali!
