B
L
E
J
K
Probudio sam se u nepoznatoj prostoriji sa trsčanim zidom i mojom slikom, dok ubijam minotaura, na tom zidu. Sigurno sanjam. Krenuo sam naglo da ustanem, ali me je oštar bol koji mi je prošao kroz stomak zaustavio. Srušio sam se na krevet. Posteljina je bila bela i mirisala je na kapljice rose, kao da je sveže oprana. Ležao sam u krevetu nepokretan, večnost kako mi se činilo, ali je najverovatnije prošlo deset minuta. Mom krevetu je prišla neka nepoznata silueta. Sela je na krevet i pretvorila se u ženu sa crnom beonjačom i zenicama. Imala je veoma bledu kožu, kao da nikad nije videla svetlost dana. Njena koža je bila u ožiljcima, novijim kako mi se činilo, i onima koji su polako zarastali. Izuzev toga, bila je lepa. Imala je izražene jagodične kosti i ovalan oblik lica. Gledala me je, koliko se meni moglo učiniti na osnovu njenih obrva i usana, tužno. Iz njenih usana izašle su dve reči:
-Ponosna sam.
A zatim se ponovo pretvorila u siluetu i izbledela kao da ju je oduvao vetar. Ležao sam u krevetu zapanjen, i dalje nepomičan, i čekao sam nekog da dodje kod mene da mi objasni ovo ludilo. Nakon još jedne večnosti čekanja, pojavio se gospodin Ortigez, samo što ovaj put nije imao veliku grbu na ledjima, nego čudno izvijene noge, sa kopitama. Bio je pola čovek, pola ovan.
-Verovatno se pitaš gde si, i šta si, jel tako?
Samo sam ga gledao jer nisam mogao da se pomerim.
-A, da, zaboravio sam da si još uvek nepomičan. Uglavnom, objasniću ti svejedno. Nalaziš se u kampu za magičnu decu, pod time mislim da ti imaš moći. Tvoje moći, nisu bile vidjene hiljadama godina, poslednja osoba koja ih je imala bio je Herakle. Šteta što se upropastio tako rano. Ali neću ponoviti istu grešku sa tako retkim darom.
Izgovorivši sve to u jednom dahu, gospodin Ortigez je udahnuo duboko. Ja sam i dalje bio zapanjen. Moj život se menja iz korena.
-Pozvaću sestru da ti pomogne da se ustaneš i šetaš normalno. Ipak si pretrpeo ogromnu težinu, slomio si Minotaurovu glavu zaboga. Objasniću ti sve kasnije, budi bolje.
Opet je sve to izgovorio u jednom dahu, otišao, a zatim je došla sestra i dala mi nekakav lek da popijem. Imao je gorak ukus, u suštini isti kao i svi ostali lekovi, kao da ste pojeli srce košpice od breskve ili pistać, bez uvrede onima koji ih vole jesti.
Odjednom sam se osetio mnogo bolje, ustao sam na noge skoro odmah i krenuo da idem, ali me je sestra zaustavila. Stavila mi je nešto u džep trenerke.
-Pozovi me ako ti nešto zatreba Blejk.
Rekla je sa rukom iza vrata, kao da flertuje sa mnom. Odlučio sam da se ne povredim još jednom jer ću je morati videti onda.
Ne znam kako su me pustili samog da idem u nepoznatom kampu, ali ne krivim ih, ko može pomisliti da ću ja praviti problem, zar ne?
Ubrzo nakon kratke šetnje po kampu, neka devojka me je zgrabila za uvo i odvukla skroz do gospodina Ortigeza.
-Upravniče, ja ne znam kako je ovaj dečak dospeo ovde, ali nam je već napravio puno problema.
Rekla je ljutitim tonom. Ja sam se samo nasmejao i gledao gospodina Ortigeza kako se on počinje smejati.
-Alison, on ne može da ode odavde, sada je deo nas.
-Ali, upravniče, upropastio je našu vežbu, znate koliko volim tu vežbu.
Rekla je sa i dalje ljutitim tonom.
-Bori se sa mnom ti problemu.
Rekla je i gledala u mene ljutim pogledom. Da je pogled mogao da ubije, ja bih već bio sahranjen.
-Alison, mislim da ne ti ne bi htela da se boriš sa osobom koja je danas ubila dva minotaura.
Prevrnuo sam očima. Baš je morao da spomene moje "herojske" pustolovine.
Devojka, Alison, nije popustila u pogledu, ali sam primetio da je bila zastrašena.
-Alison, on je ubio Majku minotaura svojim golim rukama, ne želim da se povrediš.
-Ubiti Majku, to je nemoguće ni sa najboljim oružjem, a ne sa svojim golim rukama.
-Otkinuo joj je glavu.
Alison je sada spustila svoj gard prema meni i gledala me sa strahopoštovanjem.
-Gospodine Ortigez, rekao sam sa hrapavim glasom od dugog ćutanja, niste baš morali sve da kažete. Ponekad je bolje da neke stvari ostanu tajna.
-Slažem se sa tobom Blejk, ali ova ovde tvrdoglavica bi se borila sa tobom da nisam ništa rekao.
-Alison.
Rekla mi je i ispružila ruku. Pretpostavljam da se rukujemo.
-Blejk.
Rukovali smo se. Sada sam mogao da je proučim. Bila je ratnica. To je sve što ću reći, jer je izgledala isto kao Herakle, ali u ženskoj verziji.
-Upravniče, da li on može otići sa ovog kampa, jer nam je napravio puno problema.
-Ne Alison, on sada ovde pripada.
-A šta je sa mojim roditeljima, zar se oni neće brinuti za mene.
-Oni ti nisu pravi roditelji.
Tih pet reči mi je srušilo svet. Moji roditelji, koji me podržavaju i vole bezuslovno nisu moji pravi roditelji?
_______K R A J
Helo! Žao mi je što nisam dugo izbacila novo poglavlje, ali radim na novoj priči koja je po meni mnogo bolja od ove. Ni ne sećam se kada sam poslednji put objavila poglavlje. Ali ne brinite se! Nema škole, imam da pišem dan i noć, al' mi to ne smeta jer volim to da radim. Uf, raspričala sam se nešto, vidimo se u sledećem poglavlju!
