B
L
E
J
K
Deset sati je i ja se nalazim na ekskurziji u dosadnom grčkom muzeju. Ne kapiram zašto to uopšte učimo. Stavio sam slušalice u uši i gledao komade kamena koji koštaju više nego moj bubreg. Nastavnik je nastavio nešto da blebeta o grčkim Bogovima, nešto što mi nikada neće trebati u životu. Iako nikada ne učim ništa o tome, uvek znam jer se koristim logikom.Zato me nastavnici nikad ne prozivaju. Već znaju da sam u pravu.
Moje ime je Blejk Dekart. Imam 17 godina. Moj izgled je potpuno prosečan, osim ljubičastih očiju. Jednom su došli doktori da me ispituju zbog neobične boje očiju. Uglavnom, veoma sam visok. Takođe sam veoma snažan iako baš i ne izgledam kao snagator koji može da podingne 100 kila. Imam jake reflekse. Nisam zainteresovan ni za šta.
Ne slušam ništa od muzike, samo sam stavio slušalice da me ne smaraju. Ovde u Grčkoj je sve dosadno. Ništa se nikad ne dešava. Neki pas mi polako prilazi. Pomazio sam ga i otišao za razredom. Krenuli smo u neku prastaru pećinu. Ne znam zašto sam uopšte pristao na ovo. Naslonio sam se na zid i čekao da svi izađu iz pećine.
"Ti nećeš ući u pećinu, Blejk?", upitao me je nastavnik na zameni, gospodin Ortigez. On je veoma visok. Ima veliku grbu na leđima. Prodorno braon oči mu uvek svetlucaju i odišu radošću. Ima dugu bradu i braon frćkavu kosu do ramena.
Samo sam mu odmahnuo glavom.
"Trebaće ti ovo." rekao je i pružio mi je mali privezak u obliku mača. Mač izgleda tako oštro, i težak je. Toliko je realističan da sam se zapitao da li je pravi. Zlatne boje je. Izgleda kao da svetluca.
Pogledao sam ga upitno, zahvalio se, i otišao do autobusa. Dugo sam buljio u taj mač, jer su se izgleda svi već vratili. Trgao sam se i seo na svoje mesto. Vozili smo se nazad, kada je autobus naglo stao. Gledao sam šta ne valja. Ogromno stvorenje je išlo ka nama. Imalo je ogromne rogove. Prisetio sam se imena, ali nemoguće je. Minotaur. On ne bi trebalo da postoji. Dok se kretao ka nama, izgledalo je kao da bulji samo u mene. Kao da pokušava da prodre u moju dušu da sazna nešto. Osetio sam to. Nisam mu dozvolio, na šta se on još brže kretao ka meni. Izjurio sam iz autobusa pre nego što uništi sve nas i okonča nam živote. Ako je krenulo na mene, bolje jedna osoba nego trideset, zar ne?
Pogledao sam u gospodina Ortigeza poslednji put. Pružio mi je odobravajući pogled.
Minotaur se približio i taman se zaleteo da me udari rogovima, ali sam ja izbegao i minotaur se zaleteo u stenu. Moji instikti su mi govorili da će da proba da me napadne s leđa. Odskočio sam u desno u isto vreme kada je minotaur krenuo da me napadne. Promašio me je. Moram da razmišljam brzo. Ako mene ubije, okrenuće se ka autobusu i smrviće sve ljude. Zgrabio sam ga za rogove i tako smo se rvali prilično dugo. Krenuo sam da slabim i on me je gurao prema litici. Čuo sam decu kako vrište, ali sam više čuo riku Minotaura. On verovatno već računa da sam gotov. Snažan inat se pojavio u meni. Tačno na ivici smrti i života, život je pobedio. Iz sve snage koja mi je preostala gurnuo sam Minotaura. Odjednom se sve utišalo, čulo se samo krckanje. Pogledao sam u Minotaura. Nedostajala mu je glava. Tek onda sam primetio da ja držim glavu. Slomio sam stvorenje staro pet miliona godina. Samo sam pogledao u autobus. Svi su gledali razgoračenih očiju i otvorenih usta. Nasmejao sam se, ali su izgleda bili prestrašeni. Iza mene sam čuo teške korake, zemlja je podrhtavala. Ono stvorenje je izgleda bilo beba minotaur. Ovo ovde je pravi džin. Pogledao sam u mač. Kao da je... stvarno svetleo. Pritisnuo sam njegov balčak i porastao je u visok zlatni mač koji stvarno svetli. Kako pogodno. Uhvatio sam mač sa obe ruke. Zamislite da držite palicu tešku kao vi. E sad zamislite kako njom ubijate džina. Odsekao sam mu glavu, i on se pretvorio u prah. Jedino što je ostalo su bili zlatni rogovi. Vid mi se pomutio čim sam dotakao rog. Srušio sam se i krenuo da padam niz planinu.
Mrak. Mogu da osetim bol. Nemogu da otvorim oči. Zamislite da vam neko buši glavu. Sad zamislite taj bol deset puta gori. I dalje osećam da se spuštam niz planinu. Čujem vikanje. Polako se prepuštam vetru koji mi udara u lice. Zaboravljam bol. Moje telo se ne može pomeriti. Izgubio sam svest..
Budim se u tuđem krevetu. Moja glava više ne boli, pa se ustajem. Osmotrio sam prostoriju. Prozori nisu imali staklo. Sa trščanog zida visila je slika. Bio je to ratnik kako seče Minotaura. Slika je bila veoma realistična kao da je fotografisana. Pogledao sam sliku izbliza. Ratnik je ličio na mene, prilično puno. Nosio je isto odelo kao i ja sada. Isti mač. Izgleda da to jesam ja. Kako bi to bilo moguće? Prisetio sam se onog događaja od juče. Neko mora da me je fotografisao dok sam se borio sa njima.
"Rođen si da bi bio ratnik", rekao je dubok glas. Okrenuo sam se. To je bio gospodin Ortigez. Samo što sada nije imao ogromnu grbu. Bio je pola čovek pola konj. Primetio je moje čuđenje i nasmejao se," Žao mi je što te nismo primili pre, ali imali smo drugih obaveza."
Ma nema problema. Samo ste čekali da me napadne neko stvorenje i skoro umrem. Nema frke.
Primetio sam da nema nikog u prostoriji.
"Nešto si ćutljiv, Blejk", pogledao me je zabrinuto. Verovatno misli da sam izgubio mogućnost da govorim,"pitaj
nešto, slobodno."
"Gde sam ja?" upitao sam ga.
"Nalaziš se u logoru." odgovorio mi je.
"Kakvom logoru?" pa pogledaj sam.
Izašli smo napolje. O moj bože.
Kraj
Nadam se da ste uživali
Vidimo se uskoro
Obaveštenje
Moj pravi profil je u stvari Iatecookie, ali se on pokvario pa sam napravila novi. Iatecookie neće više ništa objavljivati (nažalost 😢) iako sam jako želela da nastavim mesečevu ćerku. Doviđenja.
