U poslednje vreme, ne osećam se baš najbolje. Nisam tužna, ne, ne mislim da sam tužna. Ali nisam ni srećna. Zapravo, ne znam kako se osećam. Samo sam umorna; umorna sam od svega, a zapravo ne radim ništa. Ne idem nigde, delom jer ne želim i nemam snage, delom jer nemam s kim. Zaista nemam s kim da popričam, prošetam, da podelim najjednostavnije svakodnevne stvari. Pretpostavljam da se jednostavno ne sviđam ljudima, a čak i onima kojima se jesam dopala, jednostavno više nisam zanimljiva. Vidim da sam izgubila svoju "iskru". Više se ne smejem toliko, ćutljiva sam; pre su ljudi voleli da budu u mom društvu, bila sam tako duhovita i... prosto puna života. Sada sam dosadna usedelica koja po ceo dan ništa ne radi i, to ne bi bilo toliko loše kad to "ništa" ne bih radila sama. Ljudi to nazivaju odrastanjem. Možda to i jeste to, pretpostavljam da jeste, ali zašto je mene moralo da pogodi ovako? Deca mojih godina se iskradaju na žurke, pevaju, vrište, piju, smeju se, žive život punim plućima, dok sam ja samo tu, tu sam negde, prosto spremna da umrem, da prestane sve.
