Zločin iz strasti

3. Manuela

Još sam u krevetu i pokušavam ne misliti na noć koja je ostala iza mene, a ni na čovjeka koji spava na jastuku do mog. Ne mogu ležati budna pored njega kao da se ništa nije dogodilo, a sinoć kad je došao bio je poprilično pijan i razbio je noćnu lampu dok se svlačio i mumljao nešto. Miris nekog jeftinog parfema na njemu mi je kvario i misli i san, a ako stanem još nekoliko minuta pored njega počeću urlati na sav glas. Svaka misao mi je bila gora od predhodne, savjest nemirna, sueta povrijeđena, osjećaj mržmje me obuzimao iznutra i pretvarao mene pribranu u podivljalu lujku. Gadim se i sama sebi na šta sam spala...

Izvučem se iz kreveta i odmah odem pod tuš. Moram da sperem osjećaj prljavštine sa sebe, trag izdaje i bezumlja. Koliko sam bila glupa kad nisam moga vidjeti dalje od nosa. Dok sam ja kod kuće izigravala uzornu ženu kojom bi se ponosio, on je bio kurvar prve klase koji se nije ni trudio sakriti to što radi. Ako sam ćutala i povlačila se, to ne znači da nisam znala šta radi. Opet moja greška, moj propust i moj nered koji treba da se počisti.

Vrela voda je tako prijala mojoj koži, ali u glavi je i dalje kuvalo mnogo stvari. Nikako nisam smjela da sebi dopustim ovo, nisam trebala da trčim za onim što mi je nudio jer sam negdje duboko u sebi znala da neće biti dovoljno da budem srećna. I sad se pitam znam li uopšte šta je sreća? Kako izgleda letjeti slobono i nesputano? Ne znam da li sam je ikad iskusila onako kako sam trebala. Mislila sam da će biti dovoljno to što sam materijalno obezbijeđena, što će moji imati malo bolji život nego što su imali i da će se sve jednog dana promjeniti. Kako sam se samo prešla. Dovoljno mi je da pogledam svoju sestru i njenog momka da znam kako nikad nikome nisam bila cijeli svijet i da me niko neće voljeti kao on nju.

Isperem sa sebe svu sapunicu i izađem iz tuš kabine u zamagljeno kupatilo. Para je napravila maglu po keramici i po velikom ogledalu ispred koga sam stajala i u njemu se vidio tek moj mutan odraz. Tako sam se i sama osjećala, skrivenom i nebitnom, kao da sam neko koga se treba stidjeti. I jesam. Trebam se stidjeti sama sebe i svojih pogrešnih odluka. Vjerovala sam u privid koji mi je servirao i nisam slušala nikoga oko sebe, a trebala sam. Polako je pleo mrežu oko mene i ja sam bez imalo muke došla tamo gdje me želio. Bila sam tako lako vezana za njega i odjednom je upravljao cijelim mojim životom. Imao je apsolutnu kontrolu jer sam mu je ja dozvolila i u svemu tome izgubila samu sebe. Ne shvatam samo kako sam za neke stvari bila toliko slijepa. I ko zna koliko bi se sve ovo još nastavilo da ga sinoć nisam onako zastala. Vjerovatno bi išlo u nedogled a mi bi i dalje bili ovo što smo.

Izašla sam iz sobe idući prema kuhinji trudeći se da napravim što veću buku. Zašto bih njemu pustila zadovoljstvo uživanja u snu kad ga ja nemam? Napravila sam kafu i sjela za mali šank, osluškivajući. Kuća je bila skroz gluva, a jedini zvuk u njoj je bilo kucanje zidnog sata. Popila sam cijelu šoljicu i dosula drugu kad su se čuli prvi koraci i zvuk telefona odnekud. Nije moj jer je stajao ispred mene. Nije mi trebalo dugo da nađem sako u dnevnoj sobi i telefon u lijevom džepu. Na ekranu je bio nepoznat broj, bar je nepoznat meni i bez ikakvog razmišljanja sam se javila. Neko s druge strane je samo poklopio i već sledećeg trena ruka mi je bila prazna, a Novica je stajao iza mene streljajući me pogledom.

"Niko ti nije rekao da se javiš na moj telefon" imao je podočnjake od nespavanja i jedva primjetnu masnicu na vratu. Istuširao se na brzinu, ali očito su mu promakli neki tragovi koje nije skrio. Ili ih jednostavno nije želio sakriti.

"Zašto to odjednom prestavlja toliki problem? Pa sad kad su karte na stolu, možda si je mogao pozvati ovdje u kuću da popije i kafu sa nama. U troje bi sigurno uživali" gorčina i razočaranje progovaraju iz mene i polako gubim kontrolu.

"Manuela, koji ti je jutros" marširam ispred njega prema kuhinji nekontrolisano se tresući i prvo što sam uradila u tom bijesu, srozala sam čaše koje su stajale oprane na radnom stolu.