POKUŠAJ DA SE ODUPREŠ

Stranac

Šta čekaš?

Kosta

Stojimo u tom hodniku i u jednom trenutku zavlada tišina.
Svim snagama sam pokušavao da je ne pogledam, ali bilo je jače od mene.

Bila je nervozna, mogao sam to da primetim. Iskreno, samo sam čekao da počeše svoj nos. Kosa joj je bila malo zamršena, pitam se od čega. Ako ju je onaj retard samo dotakao...osećam kako mi se osećaj besa i ljubomore širi telom - zapamtiće me.

"Ja idem da ovima kažem da pređu u drugi stan." Ana je krenula ka vratima.
"A vas dvoje pokušajte da se ne poubijate."

Slatko. Ona misli da bi se pobili. Pre bi se poljubili.

Automatski shvatam da je bolje da o tome ne razmišljam i to skroz sklanjam u drugi plan. Sara stoji preda mnom, jebiga, prelepa je i želim da je poljubim više nego išta, ali u ovom trenutku moram da uradim nešto drugo. Njena nervozna koja joj se jasno vidi na licu mi je zanimljiva i to moram da iskoritim. Znam da joj se sviđam. Ili je bar privlačim, to je sigurno, ne bi me ljubila onako. I iako je zaljubljena u tog debila, znam da prema meni oseća nešto. I moram da saznam šta.

"Ne brini se, možeš da odeš spokojna." odgovaram i osmehujem se dok jedva čekam da ode da bih ostao sam sa Sarom. Sranje, ne mogu da verujem da sam to pomislio.

Kako je Ana uhvatila kvaku i već ušla u stan, Sara se takođe uputila u tom pravcu. Kapiram. Neprijatno joj je i želi da ode, čak ne može ni da me pogleda. Baš zato želim da je testiram.

Uhvatio sam je za ruku što sam brže mogao.

Moram da priznam samom sebi da mi je njena koža nedostajala, ta mekana, nežna koža. Okrenula se naglo i pogledala u naše ruke, a oči su joj zasijale na neki čudan način. Iako nije želela da izgleda napeto, otrgla se što je brže mogla, i primetio sam da joj je taj dodir nešto značio.

"Reci." podigla je glavu i ravno me pogledala u oči. Jebote. Pogledaj je samo.

Gledao bih je još neko vreme bez prestanka i bez reči ali shvatio sam da mi to ne ide u korist. Moram nju da zbunim, ne samog sebe.

"Hteo sam da pitam kad imamo naš sledeci čas. Sutra, jel da?"

Progutala je knedlu. Ali kao da se malo opustila. Pramen koji joj je padao stavila je iza uha i oči su joj opet sijale na onaj njen način.

"E da, nisam ti rekla. Ne mogu sutra."

Očekivano. Nasmejao sam se, ali sam se potrudio da ne primeti.

"Au, pa što?" nastavio sam da se pravim lud iako sam u potpunosti znao šta radi.

"Imam...obaveze." kratko je rekla.

"A obaveze. Pa dobro, nemaš ih ceo dan?"

"Imam, Kosta. Ne mogu." opet mi hladno odgovara.

Izgleda da će ovo biti malo teže. Ali ipak ne odustajem.

"Zasto kršiš naš dogovor?"

Lice joj je promenilo izraz.
"Ne kršim! Kažem ti da imam obaveze, to su obaveze, ne mogu samo da ih odložim zbog tebe." prekrstila je ruke, još uvek izgledajući poprilično nervozno. Znam čega se plaši. Ali znam i šta priželjkuje.

"Da nemaš možda neke obaveze sa njim?"

Morao sam. Ta slika mi se sama od sebe pojavila u glavi i jezik mi je bio brži od pameti.

"Sa njim?"

Skupila je obrve. Sada još hoće i da me pravi ludim. Dovoljno sam se zapetljao.

"Sa njim, da." nisam hteo da mu izgovorim ime, vrlo dobro je znala o kome govorim.

Iz čista mira krenula je da se smeje, i nisam znao da li da uživam u tom prizoru ili da me to iznervira jer je jasno kao dan da hoće da me isprovocira.

"A, sa njim..." udahnula je, "pa da, možda i imam." još uvek se smejala.

Mahnialno stežem pesnicu i osećam gorak ukus u ustima.

"Zašto, jel bi to bio problem?"

Shvatio sam da se opustila i da joj je nervozna skoro skroz napustila telo, i sada sam ja taj sa kojim se ona igra. I to sam sam dozvolio.

"Naravno da ne. Zašto bi mene zanimalo bilo šta u vezi njega?"

"To i mene zanima. Ali očigledno te interesuje, zato me i pitaš." skupila je oči. Moram što pre da se izvučem iz ovoga jer mi ne ide u korist.

Kao da do pre dva minuta nije stajala tu preda mnom, crvenila i doslovno drhtala. Sada mi se približava i posmatra me kao da sam njen plen. Šta radi ova devojka?

"Slobodno me pitaj. Sve što te zanima. Nemoj da ti bude neprijatno." sporo je izgovarala.

Gutam knedlu.
Izvuci se iz ovoga odmah, Kosta. Upravo dozvoljavaš da ona vodi igru. Uradi nešto.

Kapiram da bi je jedino poremetilo to da je poljubim, i iako to silno želim, ne mogu opet to da uradim. U svojoj glavi sam zacrtao da sledeći put kada nam se usne budu spojile, biće na njenu inicijativu. Moram da je nateram na to. Želim da oseti da joj nedostajem.

Ali ovo definitivno nije taj trenutak.
"Ne izigravaj debila. Nemam te šta pitati." jedva sam izgovorio, ali mi je glas ipak žvučao odlučno i zahvaljivao sam se Bogu na tome.

"Okej ako je tako ja idem."

Ovim rečima kao da me je provocirala i navodila da uradim ono što ne smem. Ili je to samo u mojoj glavi tako zvučalo.

"Idi, dečko te čeka."

Iako je tako zvučalo, dok sam ove reči izgovarao, definitvno se nisam osećao kao nedodirljivi pobednik. Naprotiv, osetio sam se poraženim.

Malo pre nego što se okrenula i otišla, pogledala me je svojim lepim očima i znao sam da će za koji minut u njihovom odrazu biti Stefan. Dok je odlazila posmatrao sam je i tada sam shvatio.

Ja sam zaljubljen u ovu devojku.