POKUŠAJ DA SE ODUPREŠ

Ako smeš

Neće proći kad se nije ni desilo.

Sara

Stojim pred vratima sobe broj 106.

Znam da me unutra čeka dečko zbog kojeg mi se sve u glavi muti i ništa mi nije jasno.
Udahnula sam duboko i pokucala. Moram da završim sa ovim. Pošto koliko sam primetila i on to želi.
Ajde. Otvori više. Neka se desi već jednom. Ne mogu da čekam ni sekund više.

"Tu sam, tu sam." čujem iza vrata. "Samo da se obučem!"

Mora da me zajebavaš.
"Evo...još samo majica." glas je već blizu vrata.

"Okej, ne treba mi detaljan opis."

U tom trenutku otvaraju se vrata i tu je. Obučen Kosta. Hvala Bogu.

"Ajde ulazi." zadihano je rekao.

Pružila sam korak i našla se u poznatom prostoru.

"Zašto si trčao?" govorim dok sedam na krevet.

Nekoliko sekundi me je posmatrao, na kratko se nasmejao, pa počešao po glavi.
"Ko kaže da sam trčao?"
Debil.

"Okej..." krenula sam da vadim svesku i knjige iz torbe.

Kosta, molim te, nemoj da uradiš neku glupost. Molim te. Pričam sama sa sobom i iskreno se nadam da će mi se molitve uslišiti.

"Da počnemo? Već pada mrak, nemoj da opet moraš da ostaješ da prespavaš ." izgledalo je kao da me je požurivao.

Osetila sam se malo uvređenom, ali nisam to pokazala.

"Vrlo dobro znaš da sam htela da odem te noći. Ali me ti nisi pustio." naglašavam.

"Ma dobro sad. Nećemo o tome, ajde da požurimo." približio je stolicu i krenuo da lista svesku.

Njegovo ponašanje mi je bilo čudno. Uporno sam imala osećaj kao da negde žuri i da želi da toga budem svesna.

"Zašto da požurimo? Imaš neke obaveze posle?" istrčavam se.

Podigao je glavu i skupio usne. One se nisu smejale ali njegove oči jesu. Izgledao je zadovoljno. Momentalno se kajem zato što mi je jezik bio brži od pameti.

"Možda i imam, ali to nije tvoja stvar. Opušteno, ti se sad samo fokusiraj na engleski i sve će biti okej."

Nervirao me je ovaj njegov stav. Koji mu je đavo i zašto se ponaša ovako rezervisano i kao da mi se podsmeva?
Otvorila sam svesku i krenula da mu objašnjavam lekciju koju je on sa punom pažnjom slušao.

Možda zvučim kao paćenica, ali nijednom me nije pogledao. Već pola sata. Iz nekog razloga, to mi nije dalo mira. Očajnički sam želela da osetim njegov pogled na sebi.
Sranje. Ovo se opet dešava. Opet imam onaj osećaj u stomaku. Grizem usnu i pokušavam da se obuzdam ali ne mogu.

"Možeš da mi doneseš času vode?" iz čista mira sam rekla naglo puštajuci olovku iz ruku.

Podigao je glavu i konačno me pogledao. Oči su mu sijale ali su bile tamnije nego inače.

"Osušila su ti se usta od ovolikog podučavanja vidim." rekao je i spustio pogled na moje usne.

Kratko ga je držao tu, ali dovoljno dugo da u meni ponovo probudi elektricitet duž celog tela. Dođavola, ne gledaj me u usne tako.
Nesvesno, polizala sam gornju usnu i tišina između nas trajala je još nekoliko sekundi.

Onda se trgao i ustao.
Skoncentriši se, Saro. Ovde si zbog engleskog. Još pola sata i to je to. Ne razmišljaj ni o čemu drugom. U tom trenutku, nešto potpuno drugo mi je poslalo poruku.