POKUŠAJ DA SE ODUPREŠ

Početak kraja

Svaki detalj u vezi tebe pamtiću dok sam živ.

Sara

Kada mi je Kosta ubacio kofer u autobus, pomerio me je sa strane i rekao da ga tu sačekam. Posmatrala sam ga kako odlazi do Strahinje i govori mu nešto na uvo, a onda skoro pa neprimetno rukom pokaže u mom pravcu.

Nisam znala šta mu je na umu ni gde me vodi, a kamoli koju priču je izmislio kao opravdanje zašto nećemo biti sa ostalima ceo dan.

"I to je sređeno." prilazio mi je sa širokim osmehom na licu.

"Meni apsolutno ništa nije jasno." uzvratila sam mu i slegla ramenima.

"Polako. Ajde kreći." rekao je i otvorio mi vrata automobila pored kojeg sam mislila da skroz slučajno stojimo. Pogledala sam ga zbunjeno kao da sam zaboravila da je ovaj dečko ispred mene Kosta, a ne neka obična i predvidljiva osoba.

"Ma daj. Čiji je ovo auto?" pogledala sam u tablice i bile su italijanske.

On se još uvek samo smejao i misteriozno me gledao, ne nameravajući da mi oda ni najmanju sitnicu.

"U ovom trenutku...moj i tvoj." rekao je i ušao pa se smestio na svoje sedište.

Nije mi preostalo ništa drugo osim da uradim isto, a kada jesam, on odmah pokrene motor i podesi zvuk na radiju. Neka meni potpuno nepoznata pesma se čula u pozadini, dok je on tiho pevušio reči i krenuo da se isparkirava.

Izgledao je toliko smešno. Nikada ga nisam videla ovakvog, nekako veselog i previše opuštenog i pozitivnog. I uživala sam u tom prizoru.

"Imam nešto na faci?" rekao je dizajući obrve ali ne skidajući pogled sa puta.
A ja nisam skidala pogled sa njega.

"Mhm...Osmeh koji ne skidaš već dobrih pola sata."

Prozori su bili otvoreni, a vetar je duvao i mrsio mi kosu, a mi smo se već uključili na autoput.

Ćutao je i činilo se da neće ništa odgovoriti, ali on baš tada na kratko spusti pogled i stavi svoju ruku na moju butinu, blago je mazeći palcem.

"Pa jebiga, srećan sam." pogledao me je i onda brzo vratio pogled na put, a mene ostavio potpuno očaranu tim trenutkom i rečenicom koju je izgovorio.

***

Nije prošlo više od pola sata kada smo stigli i stali na neko potpuno pusto i meni se činilo napušteno mesto.

Oko nas nije bilo apsolutno ništa. Osim peska, visoke trave, ponekog drveta i puta sa kojeg smo se sklonili.

"Kosta?" pogledala sam ga praveći grimasu.

On mi se, naravno, samo samouvereno nasmejao i namignuo, pa pokazao rukom da krenem za njim.

Prolazili smo skroz tu visoku travu nekim putićem, sve dok napokon nismo stigli.
Nisam mogla ni da pretpostavim šta me čeka na kraju tog puta, ali sam ga verno pratila.

Vetar je, činilo mi se, sve što smo više hodali još jače i snažnije duvao, a odjednom kao da sam mogla da osetim neki poznat i specifican miris.

Dah mi je zastao kada sam shvatila da se nalazimo na plaži.

Ukopala sam se u mestu, a ispred mene se prostiralo ogromno plavetnilo. Vetar je duvao, pa su se talasi odjednom mogli jasno čuti i bili su poprilično veliki. Prizor je bio božanstven.

Nikada nisam bila na ovako velikoj plaži.
Bila je ogromna, u dužini i širini. Gledala sam oko sebe i baš kada sam pomislila da je ovo bilo moje iznenađenje, Kosta je stao pored mene sa rukama u džepovima, zadovoljno se smeškajući.