Just an act

Poglavlje 2

Otvorila sam oči šokirano. Trebalo mi je malo vremena dok shvatim zašto. Moj alarm je preglasan. Glasniji nego što se sećam. Heidi mora da je promenila melodiju. Zarežala sam i ugasila ga.

Sada je 5 ujutru. Kakav je ovo sjeban univerzum? Kada sam se setila razlog što se ovoliko rano budim, bilo mi je još gore. Zašto moram da odem? Tačno, treba mi moj posao. Karijera mi je još mlada i trenutno sam top model. Ne mogu to mnogo ljudi da kažu. Čak i ovoliko rano ja razmišljam koliko sam neverovatna. Bože...zabrinuta sam.

Polako sam ustala i zevnula. Pa, bar pokušala da zevam jer više zvuči kao  umirajuća krava nego devojka kako se prozeva. Trljala sam oči dok sam ustajala. Još je bio mrak u sobi dok sam koračala.

"AAAAAAHHH" viknula sam kada sam udarila prst o nešto. Mrzim moj život. Mrzim ga. Stvarno. Skakala sam u mesto dok sam se držala za stopala. Bože, boli. Oooo moj božeeeeeeeee mrzim moj ži- nema veze prestalo je da boli.

Uzdahnula sam i tražila kućni upravljač. Zašto je Heidi insistirala da kupim roletne koje se podižu samo pritiskom na dugme.
Mislim, naravno tehnologija je slatka ali takoo zbunjujuća.

Nasmešila sam se kada sam našla prokleti upravljač. Nakon pritiskanja dugmića za koje nisam znala šta znače, napokon sam uspela da podignem roletnem. Još je mračno napolju ali ne kao što bi bilo u Minesoti.

Danas će biti dug dan, bar mogu da imam dugo tuširanje. Sama pomisao na Darmetira me ljuti. Da li sam pomenula da mi se ne svidja? Verovatno sto puta zar ne?

Nakon tuširanja nanela sam malo šminke. Samo maskara, malo pudera i sjaj za usne. Osušila sam kosu i vezala je u pundju. Skoro je šest sati i kasnim. Kako god, bez prevoza koje mi je Heidi obećala, ne mogu da idem nigde. Baš kada sam to pomislila, zvono je zazvonilo na vratima. Brzo sam se pregledala i otvorila vrata.

"Žao mi je gospodjice, gužva u saobraćaju." Stariji čovek mi je rekao.
"Ne brinite. U redu je, svi znamo LA." Rekla sam sa osmehom, koji je uzvratio.

"Hoćemo li, onda?" Pitao je i klimnula sam glavom i pratila ga do auta. Nije ništa fensi, samo crni Mercedes.

"Mogu li sesti napred? Čudno mi je sedeti iza sama. Nisam kraljica." Šalila sam se kada je otvorio vrata zadnjeg sedišta. Nasmejao se i zatvorio ih.

"Naravno. Samo sam pretpostavio da vam je tako udobnije." Slegnuo je ramenima i otvorio suvozačka vrata. Nasmešila sam se i ušla unutra. Minut kasnije, bili smo na ulici, pokušavajući da se izborimo s trafikom.

"Izgleda loše. Milslim da ćete stići kasnije nego planirano." Vozač mi je rekao i slegnula sam ramenima.
"Nije kao da jedva čekam, tako da kako god," osigirala sam ga. Pogledao me je šokirano pre nego što je to sakrio i vratio pogled na put.

"Možeš da pitaš ako želiš," nasmejala sam se.
"Da li je bilo tako očigledno?" Pitao je i klimnula sam glavom.
"Žao mi je gospodjice. Samo me zbunilo to što niste u Blaka Darmetira. Mislim svako žensko koje poznajem jeste. Čak i Heidi." Rekao je i nasmejala sam se na spomen Heidinog imena.

"Pa..."
"Mike," rekao je kada sam ga pogledala s očekivanjem.
"Pa Mike, Blake i ja smo se upoznali ranije. I mogu samo da kažem kako nismo postali najbolji prijatelji." Rekla sam mu.

"Oh, ne volite se?" Pitao je.
"Reći ću ti na kraju dana," rekla sam mu i klimnuo je glavom. Stvarno ne znam da li se svidjam Darmetiru ili ne. Mislim jesam ga odbila ali pored toga nema razloga da me mrzi.

Vidite i nije da ga mrzim, samo mi se ne svidja. Kako god, nadam se da osećaj nije obostran, jer mi se ne ide.

----------

Nakon što mi se čini da su prošle godine, Mike i ja smo ušle u Darmetirovu kuću. Oči su mi se rašile. Mislim, Heidi mi je rekla da je veliko i ne znam šta sam očekivala, ali ovo je palata.

Pitam se da li neko živi s njim, jer da ja živim u ovolikoj kući, poludela bi da sam sama. Takodje mogu biti paranoična, misleći da nisam sama. Znate, svakako je veliko. Bar za mene.

Uzdahnula sam kada se kapije otvorila nakon što je Mike pokazao dozvolu. Nisam znala da je poznat. Mnogo toga se promenilo za četiri godina. Možda se i on promenio. Čisto sumnjam, ali ipak mogu da imam malo nade.

Mike je dovezao auto što je bliže moguće do kuće i srce mi je sve brže kucali kako smo prilazili vratima, koja su bila zatvorena. Možda nije kući. Možda se nešto desilo. Verovatno ne. Kladim se da je samo zaboravio.

"Idemo," Mike je rekao i ugasio auto i izašao. Stao je tačno ispred vratima i progutala sam.
"Gospodjice?" Rekao je i tek sada sam shvatila da su vrata otvorena. Koliko dugo su bila otvorena? Ne znam. Klimnula sam glavom i izašla.

Nasmešio se nakon što je zatvorio vrata.
Oh, on zna koliko mi je ovo teško sada.
"Čekaću vas ovde.  Heidi mi je rekla da vozim vas i Darmetira gde god poželite. Nemojte predugo da čekam gospodjice." Našalio se i nasmešila sam se. Bar znam kako da ga ignorišem tokom vožnje.

"Hvala ti Mike. I molim te zovi me Gaby. Osećam se staro a samo mi je 21." Rekla sam i klimnuo je nasmejano dok sam izlazila iz auto.

Pa, idemo.
Tako da sam se okrenula i zazvonila na vratima.