Novogodišnja noć u kafani

PRVO POGLAVLJE

Zlatibor 31.12.2017.godine oko 20h.

Iva...

Posle dve godine provedene u Americi na postdiplomskim studijama slikarstva, mukotrpnog puta sa aerodroma stižem na Zlatibor. Volim da vozim, ali moja konstitucija stvarno nije za ovaj auto. Zbog zabune u Rent a Car-u, umesto udobnog Renault Megana dobila sam Seat Alhambru! Po mojim merilima kao da su mi dali mini bus! Jedva sam dohvatila papučice!

Zabacim svoju dugu vatreno crvenu kosu, da lakše pronađem parking za ovu moju skalameriju. Dok bečim oči jer su farovi već dobro isprskani blatom i ne daju skoro nikakvu svetlost, pažnju mi privlači sirena nekog vozila za hitne situacije. Zabodem ga pola na službeni ulaz, pola na zelenu površinu nedaleko od ulaska u hotel „Čarolija". Ko mi sme zameriti, ipak sam ja jedinica tajkuna Jeremića, koji je za ove dve godine kupio bukvalno pola Zlatibora!

Radnici Hitne pomoći trkom uleću u hotel. Nešto me preseče, uplašim se da opet nisu pucali na Milivoja! Za malo ne slomim vrat kada iskočim iz automobila i potrčim ka hotelu. Na samom ulasku tehničari na kolicima voze mladu plavušu sa fiksiranom rukom. Dobro je, nije životno ugrožena, ali mi padne na pamet da je deo personala. Pošto će ovaj hotel biti jednog dana moj, zaista bih trebala da steknem uvid u stanje.

„ Tata, stigla sam", pozovem ga telefonom da se javim i ujedno ga obavestim o svom planu tajne kontrole zaposlenih.

Složi se odmah, jer je i sam svestan da zamenu u ovo vreme teško može naći, a koliko vidim baš ga i zabole ko će preuzeti to na sebe. Jer, moj tata je opet na sedmom nebu...

„Dobro veče, ja sam zamena za gospođu koju su malo pre odneli", javim se momku koji stoji na ulazu i glumi neko obezbeđenje.

„Prfavo, pfa lefo. Imafe Safrinu unformu. Fečeras ste fefica sfale", pola reči sam jedva razumela jer mu fali nekoliko zuba.

Uđem u prostoriju za zaposlene, nađem uniformu, raspremim se i krenem da se oblačim. Pantalone bi trebale da su mi dobre, procenim odokativno, sa košuljom i cipelama će biti problema.

....

Joca...

Jedne Nove godine ću izvisiti sigurno!- Razmišljam dok gledam gde da stanem sa autom jer je neki kreten zatvorio ulaz u garažu za zaposlene. Mi koji sviramo violu nikome nismo zanimljivi. Sreća moja pa uvek neko izjebe i ode za veću kintu pa pored moje prosvetne plate imam priliku da zaradim neku lovu svirajući violinu po kafanama. Jeste da je ovo neki elitni hotel, ali brate gde god se služi alkohol i sviraju narodnjaci za mene je kafana.

Uđem u hotel da pronađem vozača da mi oslobodi ulaz. Upute me u prostorije za zaposlene. Otvorim vrata i ostanem bez daha. Palčica, nežnim pokretima navlači svilene čarape. Okrenuta mi je leđima, naslonim se na štok i uživam u prizoru koji pružaju njene tange koje se gube u savršeno obloj guzi.

„Marš napolje kretenu jedan! Zar nemaš ni malo kulture, da damu ostaviš da se presvuče? Šta god ti treba sačekaj ispred!" Ospe paljbu po meni. Sitna a tako dinamitna.

„Opa, Palčica vozi autobus i nepropisno parkira!" Njene smaragdne oči bi me sad isekle na delove, zato zbrišem napolje i kolegi iz orkestra bacim ključ da je sačeka i preparkira auto.

....

Iva...

Još uvek besna od bliskog susreta sa rokerom, žustro se oblačim. Pantalone su mi taman u struku, ali su dugačke. Dobro, to se da srediti. Košulja je toliko zapela preko grudi, da očekujem da dugmići počnu da lete okolo. A tek cipele! To će biti problem. One su za broj manje!

Pogledam se u ogledalo i bode me u oči onaj procep između dva dugmeta. Raskrečio se i u prvi plan izbacuje belinu mog grudnjaka, koja itekako odskače od crne uniforme! Okrećem se po garderobi, ali ne nalazim ništa što bi mi rešilo problem. Zavučem ruku u džep i ubodem se na nešto. Bingo! Čačkalica! Kad nema ništa bolje poslužiće i ona. Nekako uspem da prikačim košulju, da se ne vidi grudnjak.