Novogodišnja noć u kafani

ŠESTO POGLAVLJE

Zlatibor, 02.01.2017. oko 14h

Iva....

Šetnja i svež vazduh, bez mase turista u Čajetini su mi razbistrili misli. Psihički sam se spremila za susret sa ocem. Zabolelo me je to što se Jocin i moj odnos pogoršao i neslavno zavšio, ali bolje i to nego da se ponadam i upustim u nešto što sam u trenutku zanosa pomislila.

Parkiram ispred hotela i odem do sobe da se obučem za ručak za koji unapred znam da ću gutati ili reči ili knedle! Sobu sam ostavila otvorenu, jedva čekam da obujem neke čarape jer su mi se bose noge smrzle. Kada otvorim vrata iznenadim se. Joca sedi na fotelji i gleda u jednu tačku. Nisam ni obratila pažnju da li mu je auto ispred. Mislila sam da je već daleko na putu ka kući.

„Još si tu?!"

„Iva, nisam razmišljao, zaslepela me ljubomora, izvini" ne diže pogled sa poda i na kilometar se vidi da se pokajao.

„Izvini, stvarno, izvini! To je sve što ćeš reći u ovom trenutku?" Besna sam, a ni sama ne znam zbog čega. Znala sam da će ispasti haos kada istina izađe na videlo, ali se vodim onom „Napad je najbolja odbrana."

„Ne mogu da objasnim, ni sam ne razumem. Sve ovo što se izdešavalo između nas mi je nekako prirodno leglo, mislim da sam se nesvesno zaljubio, a zatim i glavu izgubio zbog tvog oca. Kriv sam, trebalo je da razgovaram sa tobom, a ne da onako glupo reagujem. Molim te, sedi da razgovaramo, nadam se da sve možemo da rešimo." Bude mi toplo oko srca, ipak sve ovo ide u onom smeru o kom sam maštala da će jednom krenuti.

„Slušaj, sada ću da se obučem i idemo na ručak sa mojim ocem, a posle toga sedamo i pričamo. Dovoljno sam nervozna zbog susreta sa njim da bih mogla bilo šta pametno da kažem. Oblači se!" Bez reči otvori svoj kofer i krene da se oblači. To uradim i ja i za nekoliko minuta silazimo u restoran gde Milivoje već čeka.

Sedi, puši i priča na telefon. Po osmehu koji mu titra na licu, shvatam da priča sa svojom novom devojčicom.

„Kćeri, dobro mi došla!" Ustane i priđe mi. Poljubi me u obraz i pruži ruku kao da sam mu poslovni partner, a ne kćer jedinica. Nikada ljubavi za mene imao nije! „ O, čupavi, i ti si tu?! Sedite deco, sedite. Konobar!" Pucne prstima i brzinom svetlosti se konobar stvori pored nas.

Naručimo hranu, ja naravno poručim još jednu duplu kafu.

„Milivoje, ovo je Jordan, moj momak." Krenem drugom taktikom, bolje da nas stavim u prvi plan nego da slušam bajke o njegovom ljubavnom životu.

„ Jel' čupavac neki umetnik kao i ti?"

„Jeste, muzičar je. Svira violu." Milivoje prasne u smeh.

„Osim što izgleda kao devojčica, svira i ženski instrument, hahaha. Jesi li i njega dovela iz Amerike ili je bar domaći?" Pogledam u Jocu, on nije znao ni da ja živim „preko bare".

„Tata, zašto imaš poriv da sve što ima veze sa mnom vređaš? Kao što rekoh on je moj momak i to je jedino bitno."

„Dobro, dobro, što se ljutiš, malo se šalim. Vidiš da se momak ne ljuti." Potapše Jocu po leđima. „Nego šta napravi kolima ispred hotela, svu travu si sjebala!"

„ To ti je moj umetnički potpis." Srećna sam jer sam bar delimično uspela da ga iznerviram. Na ovu moju opasku samo odmahne glavom i javi se na telefon koji uporno zvoni.

Ostatak ručka mi presedne dok on cvrkuće telefonom sa svojom ljubavnicom. Iako me nije video dve godine, ponaša se kao da smo svaki dan po sav dan zajedno. Opet se pored živih roditelja osećam kao siroče!

Joca mi ispod stola stisne koleno, kao znak podrške. Rešim da prekinem ovu agoniju i ustanem od stola. Poželim Milivoju srećne praznike, dok me on samo udostoji blagog klimanja glavom. Sa Jocom se vratim u sobu, sva isfrustrirana.

Joca...

Da mogu sam bih svoje dupe pojeo. Opasno me nervira ovaj čovek. Pa ovakav tretman ni ona najgora džumara ne zaslužuje, a ne Iva koja je ko sunce! Iznerviran njegovim ignorisanjem, rešim da Ivi predložim nešto, pa kud puklo da puklo!

„Lutko, ja u Loznici imam stan. Radim u školi i imam solidnu platu. Kao što znaš sviram i zaradim koju kintu viška. Ako hoćeš, pođi sa mnom. Nećeš imati luksuz, ali pažnja ti neće nedostajati. Direktorka mi duguje uslugu, možda bi uspela i da dobiješ posao u struci." Samo me gleda i ćuti. Ja postanem i više nego ozbiljan jer shvatim da za svojih trideset godina nisam poželeo da se oženim, sve do sada....

„Može, ali na sedam dana. Mislim da mi je toliko vremena dovoljno da sredim papire i da se vratim za Ameriku" tu me ubije u pojam, osetim takvu prazninu da kao da mi je neko odvalio levu komoru i predkomoru.

„Dobro, pakuj se pa da krenemo." Jedva izgovorim.

Verovatno je videla moju naglu promenu raspoloženja pa počinje da priča:

„ Trebaće nam kumovi, pre nego što odemo moramo u Čajetinu da pokupim neke papire. Imaš li koga u Opštini da nam pomogne da ubrzamo sve?"

„Stani, ništa te ne razumem," stvarno je sva konfuzna.

„Joco, da bih ti napravila papire za Ameriku, moraš zakonski biti moj muž. Pričali smo o uličnoj umetnosti, od toga bi mogli da krenemo kada tamo stignemo. A usput ćemo trošiti Milivojeve milione, jer ionako u životu nije imao ništa drugo da mi da osim novca. Njega imam više nego što nam može biti potrebno za dva života!" Ovog momenta se ja osetim kao sponzoruša ali me taj osećaj brzo prođe. Koga je briga, ako nju imam pored sebe, imam sve!

Privučem je u zagrljaj, počnem nežno da je ljubim. Ti nežni poljupci kojima tešimo jedno drugo rasplamsaju strast. Ništa se neće promeniti ako još neko vreme provedemo u ovoj sobi. Nežno nastavim da je ljubim i polako skidam. Ovo je pravi momenat da obožavam njeno telo i da pokažem oboma da odluka koju smo doneli je prava i ispravna i da polako uplovimo u naš budući život.