Novogodišnja noć u kafani

PETO POGLAVLJE

Zlatibor 02.01.2017. oko 12h

Iva...

Budim se sva umotana u prekrivač. Zbunjeno, gledam oko sebe. Na ivici kreveta vidim Jocu koji još uvek spava minimalno pokriven. Naravno, nije imao šanse u borbi otimanja prekrivača protiv mene. Navikla sam da spavam kao palačinka. Sva sreća pa Milivoje nije štedeo na materijalu i prekrivač je dovoljno veliki i da se ja umotam i da se Joca ne smrzne. Sama pomisao na mog oca, otera pozitivno raspoloženje koje mi je doneo noćašnji seks.

Ustanem, sva lepljiva i pravac kupatilo. O tome kako ću priznati Joci ko sam, misliću posle tuširanja i duple, jake, gorke domaće kafe. Pustim mlaz vode da se sliva niz moje telo koje je pod upalom posle divljeg seksa kakav nisam upoznala do sinoć!

Sveže istuširana, ulazim u sobu. Prvo što primetim je da Joce nema. Kroz glavu mi prođe sto scenarija, ali da je to bio seks za jednu noć, ta mi jednina ne pije vodu. Onako uplašena uhvatim telefon i pogledam. Nekoliko propuštenih poziva od oca. Zaledim se u mestu....

Joca...

Budi me uporno kucanje na vratima. Okrenem se i dočeka me prazan krevet. Verovatno je Iva sišla po kafu i zaboravila ključ. Ustanem i navučem nekako pantalone u tri koraka, koliko me deli od vrata. Kada otvorim, na njima umesto Ive vidim veoma elegantnog i uglađenog starijeg gospodina. Tek tada u pozadini čujem šuštanje vode u kupatilu.

„Da li je Ivanka tu?" Skenira me pogledom i već mi se ne sviđa.

„Da tu je, tušira se. Da li ja mogu da Vam pomognem?" Trudim se da budem učtiv i kulturan a već ga vidim kako proleće kroz vrata sobe preko puta.

„Ako hoćeš možeš da joj kažeš da je čekam u dva na ručku, ali ni nemoraš. Zvao sam je više puta, javiće se sama." Tako ironičan i podrugljiv osmeh mu titra po licu, da mi prosto bude neprijatno što Iva išta ima sa ovom čovekom.

„Ja sam Jordan, a šta da kažem Ivi ko je čeka?" Moja znatiželja je i ovaj put pobedila zdrav razum.

„Ha, ha, ha, dečko, ja sam vlasnik ovog hotela!" Okrene se i ode.

Zatvorim vrata, krenem ka krevetu da pokupim svoje stvari i sačekam Ivu da izađe i objasni mi šta je, jebote, ovo! Međutim u momentu me spiči fleš pa poludim: Šta god da uradim, vlasnik mi neće zameriti.... Odzvanjaju mi njene reči od preksinoć!

Ne znam zašto, ali imao sam utisak da je drugačija. Da nije sponzoruša, već normalna, skromna devojka, koja u moru laži i prevara traži srodnu dušu. Prevario sam se i još strašnije, mislim da sam počeo da se zaljubljujem u goru od najgore, u onu koja puca na visoko. Ni manje ni više nego na tajkuna Jeremića koji je opšte poznat po sedam promašenih brakova!

Zacrni mi se ispred očiju i ne čekam ni momenat više. Brzinski se oblačim i prelazim u svoju sobu. Samo da se spakujem i krenem, a kada dođem u svoju jazbinu tada ću da ližem svoje rane i proklinjem dan kada sam prihvatio da dođem ovde, njenu vatrenu kosu i njene zelene oči.

Iva...

„Zvao si me?!"

„Srećna ti Nova godina, kćeri. Da li ti je čupavac preneo da te čekam na ručku u dva?" U momentu mi sve bude jasno.Sreli su se jedan na jedan, a ja nisam bila tu da sprečim nesporazum.

Moram da reagujem munjevitom brzinom. Bacim telefon, ostavljajući Milivoja na vezi. Navučem se polovično, cipele obujem na bose noge. Dohvatim samo ključeve i trk napolje. U hodniku ispreskačem nekoliko gostiju. Na recepciji saznam da se odjavio pre nekoliko minuta. Uletim u svoju „Zver", po prvi put srećna što je ove veličine i što ima snagu 2.0 HDI.

-I šta sad? -Pitam sama sebe. – U kom smeru da krenem?

Dobri Bog, kao da me je čuo i rešio da mi pomogne, usmeri moj pogled u retrovizor u kome vidim šerpa plavi Peugeot 206 kako izlazi iz garaže. Ubacim u rikverc i ponovim svoje remek delo na travi i uspem da mu preprečim izlaz. Ponovo se nalazimo u situaciji sa početka našeg poznanstva. Moj „autobus" stameno stoji i blokira mu put!

On legne na sirenu i dok izlazim iz auta vidim kako besno udara rukama u volan. To me ne obeshrabri već mi da dodatnu snagu da mu otvorim sve karte i ispričam svoju životnu priču, pa kud puklo da puklo!

Dok se još uvek ne snađe, otvorim suvozačeva vrata i sednem u njegov auto.

„Šta hoćeš? Ljutito me pita.

„Organski ne podnosim kada ljudi sami donose zaključke, bez pitanja i mogućnosti objašnjenja. Najlakše je nekoga okriviti, okrenuti se i otići. Kome bi to dobro donelo? Ja ću da ti kažem. Nikome!" Povisim glas.

„Šta imaš da mi kažeš kada je sve jasno kao dan!" Sada i on urla.

„Super, znači znaš da mi je Milivoje otac i da sam preuzela Sandrin posao da bih se iz prve ruke uverila kako osoblje funkcioniše?" Ne mogu da opišem izgled njegovog lica dok moje reči putuju do njegovog mozga!

„Znači, ti, on..." zbunjen je.

„Tačno tako. Ja nisam sponzoruša. Samo sam to htela da ti kažem!" Kako sam naglo ušla u njegov auto, isto tako naglo i izađem. Nepripremljen za taj moj potez ostane da ukipljen sedi u svom sedištu.

Sednem u svoju zver i dam gas. U retrovizoru sam videla kako je izašao iz auta i krenuo prema mom. Kada je ukapirao da sam se odvezla trkom se vratio u svoj, ali to mu je bilo kasno. Sa svojim poznavanjem Zlatibora i okoline, nikada me ne može pronaći jer skrenem na prečicu koja vodi u Čajetinu, moje rodno mesto i pobegnem. U tome sam najbolja.