Novogodišnja noć u kafani

TREĆE POGLAVLJE

01.01.2017.

Zlatibor negde oko 14h

Iva...

Jedva otvorim oči. Vreme je da ustanem i da malo prošetam. Istuširam se i obučem, siđem u hol. Setim se da sam mogla da preparkiram auto. Odem i upalim zver.

Joca...

Budim se i prvo što mi se pojavi pred očima je njena vatreno crvena kosa i smaragdne oči. Ustanem i krenem da je tražim. Siđem u hol i naletim na konobara.

„Izvini, gde mogu pronaći Sandru?"

„Sandra je u Užicu u bolnici."

„Šta joj se desilo?"

„Okliznula se i polomila ruku."

Bez suvišnih pitanja izletim iz hotela sa namerom da što pre stignem u Užice. Pred hotelom, čujem auto koje se muči. Priđem i vidim da je Palčicin auto u blatu. Vidim pramenove njene kose kroz prozor automobila. Tek sada mi ništa nije jasno. Ko koga ovde zajebava?!

Priđem a ona vikne iz kola: „Poguraj, malo mi fali da se izvučem iz ovog blata".

Vidim da su joj obe ruke na mestu i priđem da pomognem dami u nevolji. Kako ja naslonim ruke na auto a ona doda gas, tako blato krene da leti na sve strane. Izvuče ona auto a ja ostanem prekriven lepim slojem blata. Kada se preparkira i vidi me ovakvog, zasmeje se, onako dečije, od srca. Počnem i ja da se smejem, mada situacija nije baš za to.

„Vodim te na kafu i ručak da se iskupim za ovu svinjariju," ne prestaje da se smeje.

„Sandra, rekli su mi da si u bolnici, kako?!"

„Nisam ja Sandra."

„Kako nisi, pa pisalo ti je na kartici," sad mi tek ništa nije jasno.

„ Piše i na autobusu Raketa, a ide samo do Bajine Bašte!"

„Pa kako se onda zoveš?"

„Ivanka, ali me zovu Iva ili Iv. Sandra je devojka koja se povredila i na čije mesto sam uskočila sinoć."

„Ružno je što ću ovo reći, ali drago mi je što si je zamenila. Ja sam Jordan, a zovu me Joca".

„Joco, kupanjac. Počeću da ujedam bez jutarnje kafe."

„Razumem šefe, stižem za par minuta."

Nikada brže, sveže istuširan i presvučen trčim niz stepenice. Tačnije preskačem po dve. Iva cupka u holu.

„Spreman!"

„Idemo!"

U centru Zlatibora vrvi od ljudi. Snega ni u tragovima, ali zato ne nedostaju skijaška odela, kape sa kićankama. Bunde preko trenerki i patika. Svašta može da se vidi ovde, ali najjasnije se vide kompleksi. Sedamo u kafić i poručujemo kafe. Ivu svi pozdravljaju po imenu. Okej, možda je meštanka pa je znaju.

„Pa Ivo, pričaj mi o sebi."

„Šta da ti kažem, umetnica u pokušaju. Slikarka koja radi u kafiću." Iznenadi me.

„Pa nije ni čudo što se ovako lepo slažemo, ja sam muzičar, tačnije profesor muzike koji svira tezge."

„Koji ti je primarni instrument?"

„Viola. Baš pametan izbor za Srbiju."

„Da, ali zato bi u Americi bio priznat umetnik."

„Bio bih, ali sa prosvetnom platom i bez punog fonda časova nemam mogućnost da odem nigde."

Udubimo se u razgovor o uličnim sviračima i slikarima širom sveta i ne primetimo da je vreme proletelo. Vratimo se u hotel da se još malo odmorimo i pripremimo za reprizu.