Natprirodna bića

VUKODLACI

      Vukodlak (poznat i kao likantrop ili čovek-vuk) je mitološko biće, i predstavlja čoveka koji se u noći punog meseca pretvara u vuka. Veruje se da ima sposobnost brzog zaceljivanja rana i da ga mogu ubiti jedino srebrni meci.

Poreklo vukodlaka

Još u šamanizmu, javlja se težnja za stvaranjem duhovnih veza između čoveka i različitih životinja. Svi narodi su imali neku životinju za totemsku, za koju su verovali da od nje potiču. Mnogim narodima je vuk bio totemska životinja: Neuri, Srbi, itd.

Grčki pesnik Ovidije, u svojoj knjizi Metamorfoze, zabeležio je legendu o arkadijskom kralju Likaonu koji pravi gozbu u čast Zevsa, ali pripremljenu od ljudskog mesa i zbog toga ga Zevs pretvara u vuka. Po imenu kralja Likaona, i legendi o kralju Likaonu i Zevsu, nastaje i pojam likantropija.

Prema grčkom istoričaru Herodotu, postojao je narod Neuri koji su živeli u blizini Skita (otprilike na teritoriji današnje Poljske) i kojih su se Skiti plašili jer su verovali da su to vukodlaci.

Za Psoglave, rasu ljudi sa glavom psa, se veruje da su bili ljudožderi. Od tog naroda potiče i sveti Kristofer.

U nordijskom folkloru još postoje legende o ratnicima Berzerkerima. Pre nego što će otići u bitku, ratnici su se oblačili u medveđe i vučje kože, po čemu su i dobili svoje ime koje na starom nordijskom jeziku upravo to i znači - ljudi koji su obučeni kao medvedi. Kada se ratnik obuče u kožu medveda ili vuka, verovao je da je duh te životinje ulazio u njega i da je postajao ta životinja. Tokom bitke, upadali su u trans tokom kog se nikoga nisu plašili, nisu osećali nikakav bol, dobijali su nadljudsku snagu i nikada se nisu hteli predavati.

Jedan vizantijski car je opisao da su se Berzerkeri u borbi borili kao divlje, neustrašive zveri.

Mit o vukodlaku

U srednjem veku su veštice bile povezane sa vukodlacima i verovalo se da mogu da se pretvore u vukodlaka pomoću magičnih formula ili oblačenjem vučje kože.

Likantropija i vukodlaci

Likantropi... priča je verovatno stara koliko i ljudska rasa. Svet je pun legendi o onima koji menjaju oblik. Priče o vukodlacima doneli su Sloveni i Germani, Američki su indijanci pričali o ljudima pticama dok su mnoga Afrička plemena obožavala ljude Leoparde... Zašto je to tako probaćemo razjasniti posle ovih citata:

Vukodlaci su otporni na starenje i fizičke bolesti. To je posledica stalnog regenerisanja njihova tela. Po nekima mogu biti ubijeni samo ako im se unište ili trajno oštete srce ili mozak (npr. nedostatak kiseonika).

Dok se nalazi u obliku vuka, Vukodlak zadržava sve intelektualne osobine koje ima kao čovek. To objašnjava izbegavanje zamki i prepoznavanje žrtava.

Postoje više načina da se postane vukodlak: magičnim sticanjem likantropije kroz ritual, prokletstvom, ugrizom drugog vukodlaka i rođenjem. U svim slučajevima krv postaje uprljana ili prokleta.

U nekim slučajevima sposobnost menjanja oblika može biti kontrolisana. To se najčešče izvodi talismanima ili nekim prirodnim napitcima. Transformacija većinom dolazi neredovno.

Vukodlaci su uglavnom veći od normalnih vukova i imaju posebnu želju za ljudskim mesom.

Po ovome vidimo da su naši preci čvrsto verovali u likantropiju. 1886 godine R. L. Stevenson piše knjigu o Vukodlacima (Dr. Jekyl i Mr. Hyde), u ovome veku ubacuje se Hollywood i likantropija postaje samo bajka i priča za malu decu. To je razmišljanje koje nam pomaže da mirno odemo spavati ali da li je istinito?

Našoj su generaciji od početka pričali da takva stvorenja ne postoje. Te su legende morale početi od nečega. To 'nešto' je sigurno izobličeno i preuveličano kroz vekove, ali koliko god to bilo beznačajno ostaje činjenica da današnje društvo u to ne veruje. Novine već pola veka pišu o nestalim ljudima ili nerazjašnjenim ubistvima. Kako bi policija reagovala da im javite da ste videli vukodlaka ili čak vuka u gradu? Smejala bi vam se...

Vuk između mita i stvarnosti

Svoje strahove i maštu covek je pretočio u priče. Zimske noći prekraćivane su pričama o vilama, duhovima, demonima i naravno vukodlacima, a starmajke plašile su neposlušnu decu velikim, zlim vukom koji živi u šumi i jede nevaljalu decu. Momci su mamili devojke u zagrljaj plašeći ih vukodlacima koji lutaju u potrazi za nevinim devojkama, dok su domaćice, protiv tog krvnika, vešale vence belog luka o dovratke. Domaćini su šiljili glogove koce i izlivali srebrne metke ne bi li se zaštitili od vampira i vukodlaka, tog zlog bića, nit' čoveka, nit' vuka...

Vuk, pratilac grofa Drakule, jedno od njegovih obličja, demon koji pretvara čoveka u spodobu vučijeg oblika, bog mrtvih, glasnik smrti, otimač dece...

Fikcija ili stvarnost? Dobro ili zlo, ljubav ili mržnja? Vuk jang i jing? I zašto je baš vuk odabran za simbol zla? Zbog čega se čovek toliko plaši praoca psa?

Deo odgovora čuva istorija, a deo, pogađate - ljudska psiha.

Znak vukodlaka

Pre nego što je razvoj nauke potisnuo praznovjerja, neznanje i verski fanatizam "mračnog doba", većina stanovništva Evrope je živelo u stvarnom strahu od vukodlaka, ljudi koji se mogu pretvoriti u vukove. U to su vreme ljudi verovali u moćno delovanje jedica, biljke koja štiti od takvih zlih stvorenja. Drugi način zaštite je bio ubiti sumnjivu osobu blagoslovljenim srebrnim mecima. Tradicionalni načini kojima se utvrdivalo da li je neko vukodlak sastojali su se od traženja znakova koji bi bili podjednako neodređeni i brojni. Pod sumnju je došao svako ko ima sledeća obeležja: isturene zube, dlakave ruke ili noge, malene šiljaste uši koje su ili smeštene nisko ili prema potiljku, neobično dugačak treći prst, debele obrve koje se spajaju u korenu nosa i duge, savijene nokte crvenkaste nijanse.

Ljudi koji su jeli mozak ili pečeno vučje meso, ili meso ovaca koje je ubio vuk, sigurno su se pretvarali u vukodlake, ta je strašna sudbina čekala i one koji su pili iz lokavi u obliku vučjih stopa ili sa pojilišta koje su posećivali vukovi. Sve u svemu, iznenađuje da je iko ostao izvan kruga osumnjičenih, a to objašnjava i neobično velik broj postupaka protiv vukodlaka u srednjem veku. Srednji vek nije samo bio obeležen nepouzdanjem i strahom od vukodlaka, već je obeležen usađenim strahom i prezirom čarobnjaštva.

Društveno nepogodne žene, obeležavane su se kao veštice, Crkva je čak i one žene koje nisu imale muškarca i živele su same osuđivalo na "Božji sud", verovalo se da nedužnu osobu koja se izlaže iskušenjima štiti božanstvo. I dok su žene proganjane kao veštice tako su i društveno nepogodni muškarci, samotnjaci bili su pod sumnjom da su vešci. U narodu je vladalo mišljenje da vukodlaci mogu posedovati razne pojavne oblike, a svi su imali zajedničku osobinu, krvoločnost. Kako se u tadašnjem vremenu vuka smatralo tipično vražjom životinjom, pretpostavljalo se da se takvi muškarci, vešci za noći pretvaraju u vukodlake. Vukodlak "Versipellis" u prevodu "znači onaj koji okrece kožu", smatralo se da muškarci vodeni davlom noću okreću svoje krzno prema spolja. Za dana je to krzno okrenuto prema unutrašnjosti tako da se dotični muškarac pokazuje u liku čoveka.