[Prvi deo u serijalu Moj milioner, o usvojenom bratu Rokfelerovih - Dejvijenu. Knjige se mogu čitati zasebno.]
❝Ko se sa protivnikom dugo bori, na kraju bez njega ne može.❞
Izgleda da nam sudbina nameće samo izazove koji se nama čine neostvarivim.
...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
REIGAN
Verovali ili ne, upravo smo proveli sat vremena lepo pričajući.
Šetali smo pored obale, obučeni u poludebele kapute koji su nam unosili hladnoću u kosti kada god dune vetar pa smo se pri svakom hladnom povetarcu, suzbili još više jedno uz drugo.
Bilo je oko jedan sat iza ponoći. Na ulicama je mogao da se vidi noćni život grada koji nikada ne spava. U pozadini su se čuli automobili, neki povici ljudi, muzika iz okolnih barova, a u našoj blizini se čuo šum mora i vetar je nanosio miris peciva obilžnjeg prodavca.
Dejv je očigledno primetio da već neko vreme posmatram prodavca sa tezgom peciva koji neumorno priprema kupcima proizvode pa me je prekinuo u zurenju.
"Jesi li gladna?", bez mojih reči i ne čekajući odgovor, Dejv je produžio do prodavca kome je iznad tezge oivčene staklom i štiteći prodavca od vetra, pisalo Kod čika dobrice. Smešan naziv zapravo ali sladak.
Držeći Dejva pod ruku, dok mi je druga bila i dalje u džepu, produžili smo do tezge. Dejv je naručio, a zatim izvadio ruke iz kaputa i platio - odbivši da platim svoje.
Srdačno je pozdravio prodavca, a ovaj mu je žustro uzvratio istom. Zatim sam ponovo nabila ruke u džepove, dok je Dejv nosio peciva. Smestili smo se na obližnju klupu koja je imala pogled na plažu koja je zapljuskivana laganim talasima i šumom istih. Miris mora je opijao.
Dejv mi je dodao đevrek, a ja sam se prisetila dana kada smo jeli ovako, sedeći isto na klupi. Samo smo tada bili izgubljeni tinejdžeri, sa dva dolara u džepu. Sada smo milioneri, ali izgleda da se ipak nešto ne menja posle svog ovog vremena.
Zaista mi je prijao ovaj beg.
Zagrizla sam đevrek u isto vreme kada je Dejv nastavio razgovor. Svo vreme smo pričali zapravo kao prijatelji, što mi se svidelo. Nismo bili neprijatelji, nismo se svađali i nismo bili čak ni ljubavnici. Dejv me je znao i mogao je da me razume više nego bilo ko drugi i to sam volela isto koliko sam i mrzela.
Shvatila sam koliko sam zapravo bila usamljena svih ovih godina bez njega. Shvatila sam da je važan deo mog života postao novac, droga i noćni život. Shvatila sam koliko mi je jako nedostajao moj najbolji prijatelj. Moj Dejv.
"Razumem te što si pobegla. Žena se pojavila trideset godina kasnije i to je sasvim normalna reakcija", započeo je, progutavši prvi zalogaj. Komentarisao je to što sam mu ispričala susret sa mojom navodnom majkom.
Ćutala sam.
"Jesi li sigurna je to ona? Mislim, tvoja majka?", upitao je zainteresovano, pogledavši me.
