Na brzinu obuče uniformu i uze listu pacijenata. Čekala je još jedna naporna smena. Oseti u džepu vibraciju telefona i za trenutak pogleda u ekran...lice joj se zgrči jer je potpuno zaboravila odgovoriti na Lejlin poziv. Dogovorile su se da ove nedelje dođe sa decom i ostane par dana u Istanbulu. Toliko se radovala sestrinom dolasku jer su se retko viđale. Jedva je čekala da vidi Savaša i Lale izgarajući za njihovim mekanim obraščićima i toplim zagrljajima. U Urfi nije bila ni jednom od kada je sela na autobus sa pozajmljenim koferom. Uredno je slala novac Nani kada je imala honorarni posao i sa tim kupovala mir. Kako je vreme prolazilo ponekada bi imala nostalgiju za domom i galamamom koja se čula od ranog jutra sve do kasnih sati. Ipak je ostala najbliža sa Lejlom i Demirom kao i u detinjstvu. Sestra se odmah nakon njenog odlaska udala i preselila kod Ibrhima u kuću u obližnjem mestu Halfeti. Jedna od retkih za koju je mogla reći da se venčala za mladića u kojeg je bila zaljubljena i imala srećan brak. Lepo su živeli od prodaje povrća i uzgoja crnih ruža. Zet je imao dobar osećaj po pitanju ovog retkog cveta jer je samo tu uspevao na jednom delu zemljišta iznad veštačkog jezera. Cena je je bila u skladu i sa vrednošću neobične boje ruže. Retko ko je znao da su one imale tamnocrvenu boju i vremenom u cvetanju menjale latice u tamnu zbog sastava vode iz Eufrata i podneblja na kom su rasle. Otkuca na brzinu poruku i zadovoljno se osmehnu. Menjaće smene sa Senadom da bi preko dana bila slobodna jer ni za šta na svetu ne bi odložila njihov susret.
-Komšinice, ostavio sam za vas sveže povrće...javite se Zehri kod nje je vaša torba. – bakalin je zaustavi na ulici i ljubazno se obrati.
-Hvala vam čika Mirsade, šta bih ja bez vas? Danas mi stižu gosti i želim ih iznenaditi dobrom i kvalitetnom hranom. Kako vaša kolena? – uzvrati mu pozdrav.
-Kako? Loše...godine me muče, sve se nadam da će Zehra završiti školu i preuzeti bakalnicu. Ja i moja Fatima smo odavno za penziju.
Stajala je još par minuta čekajući povrće i žurnim korakom krenu ka zgradi, valjalo je početi sa pripremanjem hrane...za par sati će doći Lejla sa decom.
Sva zajapurena u licu od pečenja pored šporeta polete ka vratima kada začu zvono i žagor dece. Ščepa Savaša u zagrljaj i podiže u naručje ljubeći ga glasno dok su joj suze klizile niz obraze od sreće...sledeća je bila Lale i na kraju Lejla. Unesoše torbe u mali stan koji je mirisao na kolače. Sestre su se držale za ruke zagledajući jedna drugu i zadovoljne rezultatom još jednom se čvrsto zagrliše. Melika ih je upijala pogledom osetivši miris Šanliurfe i za trenutak zaplovi nepreglednim prostranstvom koje je duboko nosila u sebi. Slušala je novosti o rođacima i komšiluku čudeći se raznim pričama. Tahir i Selima su bili dobro i pripremali se za ženidbu sina. Aziz se odselio negde na obalu u potrazi za poslom i za divno čudo dobro se snašao. Ostali su polako stasavali za život pripremajući se da napuste ognjište. Došla su zla vremena, teško je bilo naći posao a sa nadničnarskim dnevnicama se nije moglo izaći na kraj i izdržavati porodica.
O njemu nikada nije pitala jer to je bio dogovor kojeg su se pridržavale i poštovale. Jednom je Lejla zaustila njegovo ime i ućutala kada je videla sestrin oštar pogled pun bola.
Celo popodne su provele u priči i umalo zakasni na posao. Poljubi ih na brzinu i istrča na stanicu da sačeka autobus.
Veče je bilo mirno, spremala je liste i slagala po brojevima kada na pultu zasvetli telefon, lokal...podiže slušalicu i reče.
-Intezivna, izvolite...
-Melika...ovde Nur iz operacionog bloka, možeš li doći na pola sata da odem po infuzije.
-Naravno...stižem odmah.
Promeni masku i uđe u blistavo beli hodnik sav u staklu. Hodala je lagano posmatrajući pacijente priključene na aparate. Nikada nije volela raditi u ovom delu bolnice, strašnih sudbina se nagledala i teško podnosila kada ljudi gube bitku sa bolešću. To joj je uvek bilo najteže bez obzira o kome se radilo jer suočena sa prolaznosti života koja je bila na dohvat ruke, svi snovi i nadanja nestajali su u jednom trenutku odlazeći u nepovrat. Prođe do kraja hodnika i okrete se prema drugoj strani. Zastade i ukopa se u mestu. Pažnju joj privuče blesak metala...srce joj zadrhta kada prepozna prsten na ruci muškarca koji je ležao nepomično, disao je uz pomoć aparata. Preblede gledajući u njegovo bradato lice i rasuto pramenje kose na jastuku. Stajala je kao kip osetivši grč u stomaku koji se preli u bol a zatim užas, strah joj je paralisao čitavo telo. Jedva napipa dugme od vrata i sačeka da se otvore. Hodala je kao po sunđeru...činilo joj se da korača čitavu večnost. Priđe krevetu i zagleda se u poznato lice koje je i u snu, bledo i ispijeno ostalo muževno. Naga ramena i grudi odudarali su od bele postelje. Prikačeni kablovi i kiseonik kvarili su sliku snage kojom je zračio. Pogleda u aparate terajući sebe da zaustavi igranje brojki. Spusti ruku na njegovu i oseti kroz rukavicu toplinu kože. Imala je još desetak minuta vremena, izlete u hodnik i pođe pogledati listu. Molila je Boga da se prevarila i da na onom krevetu leži neko sasvim drugi ali jako sličan njemu. Atias Nazir Yetkin primljen u ranim jutarnjim satima sa prostrelnim ranama abdomena. Operisan i hospitalizovan...stanje kritično. Ruke su joj drhtale dok je čitala izveštaj pokušavajući da dođe sebi od šoka. Preseče je saznanje da može umreti. Grlo joj se sušilo a oči punile suzama, odskoči kada koleginica uđe u kancelariju, ispusti fasciklu sa papirima i jedva se uhvati za sto da ne padne.
