Dani su prolazili ispunjeni mirom...uživala je raditi u kući Gunešovih. Brzo se uklopila u njihov način života i bila duboko zahvalna na njihovoj pažnji i ljubaznosti. Gospodin Redžep je imao operaciju srca od koje se oporavljao i bio pod budnim okom poznatog lekara i svoje supruge. Njihov brak ispunjen ljubavlju i pažnjom izazivao je duboko poštovanje kod Melike. Uživala je u njihovim sitnim nežnostima i bezazlenim svađama oko lekova i hrane. Često su šalili da im je ona kao mirovini sudija i neko ko je u njihov dom uneo svežinu i mladost. Slobodno vreme je provodila pored bazena čitajući knjige koje joj je davala Esma podstičući je da nastavi školovanje. Njeni saveti bili su zlata vredni. Ipak, neke stvari su morale ostati po strani...Nana je tražila novac jer se Salihova svadba bližila. O svom životu pre Istanbula nije pričala plašeći se da ne izazove sumnju u njeno poštenje. Bilo je sramota jer je bila siroče ostavljeno ispred kapije u mahali Šanliurfe. Niko nije blagonaklono gledao na nekoga o kome se ništa nije znalo, bez imena i korena, neko ko nije vredan postojanja. Nije mogla pričati o porodici u kojoj je odrasla jer joj je od prvog dana stavljeno do znanja da je tuđa.
-Danima, ne skidaš oči sa Melike.-Redžep upita ženu koja je sa prozora gledala u devojku pored bazena.
-Ne znam...ima nešto u njoj što me privlači. Ponekad imam potrebu da je stegnem u zagrljaj i kažem joj da će sve biti u redu...toliko tuge nosi u sebi, osećam je i boli me.-zamišljeno je posmatrala nežna ramena pokrivena cvetnom maramom.
Osmehnu se za sebe...ni za šta na svetu je nije mogla nagovoriti da obuče kupaći kostim i osunča se. Njena stidljivost je bila zapanjujuća za devojku koja je živela u vreme kada je to bilo i u Turskoj normalna pojava. Sigurno je imala stroge roditelje ili je bila iz unutrašnjosti gde se golotinja smatrala svetogrđem.
-Istina, mi ništa ne znamo o njoj...nikada ne spominje roditelje niti priča o rodbini. Ko zna šta je preživela i kakvu priču ima. Osećam da je više čemera progutala nego bilo ko koga poznajemo. – Esma je tiho govorila pazeći da ih Melika ne čuje.
-Verovatno...opet nije to naša stvar. Meni je bitno da se oseća prijatno kod nas jer je dobro dete. Kako god neko je uradio dobar posao, izuzetno lepo vaspitana mlada dama i što je najvažnije vredna i radna. – stari gospodin promrlja uzimajući novine sa stočića.
Esma ga pogleda nežno i priđe krevetu.
-Odmaraj...za nedelju dana idemo u konak. Sve je spremno za berbu pamuka.
-Ti si moje zlato...šta bih bez tebe?
-Moram reći Meliki da se polako priprema za put.
Gledala je u Esmu kao u duha...bleda kao krpa otvorenih usana izgledala je kao da će svakog trenutka pasti u nesvest.
-Šanliurfa? Tamo idemo? – jedva prošaputa.
Stara dama je pogleda i klimnu glavom ne shvatajući njeno pitanje izgovoreno uzdrhtalim glasom.
-Da...postoji li neki problem? Koliko se sećam naglasila sam da ćeš sa nama ići u konak na dva meseca i ti si pristala.
-Jesam...nisam znala da imate konak u Urfi. – jedva izgovori.
-Ne boj se...nismo u gradu, na izlazu smo prema Harranu. Nema razloga za brigu, to je pitom svet...svideće ti se. Znam da kolaju priče o otmicama i strah jer se graničimo sa Sirijom ali od toga nema ništa. Mirno je i čak mogu reći romantično, sigurna sam da će ti se dopasti.
Nervozno prođe rukom kroz kosu i ustuknu korak spremna da odmah da otkaz grozničavo tražeći razlog. Sve se pretvori u crnu rupu i oseti kako je vuče. Trže je staričin glas.
-Melika...šta se dešava sa tobom? Obećavam ti da će sve biti u redu. Ne moraš izlaziti iz konaka...ni mi nigde ne idemo bez kola. Imamo i momke koji su 24h zaduženi da vode brigu o nama.
