OUR FLAWS ✒️

PROLOG (9 godina ranije)

MARIE ROSE

„Marie! Mariee, gde si?!" Doziva me, glasan je, iako smo u istoj prostoriji. Razdvaja nas zid, sav od kamenih ploča, koji odvaja kuhinju od dnevne sobe. Mami služi za dekoraciju; na njemu drži dve saksije sa cvećem, par ukrasnih figura, svećnjak i našu porodičnu sliku. Znam je napamet, držala sam je bezbroj puta u rukama i posmatrala srećne osobe na njoj.

Njegov osmeh je toliko širok, a oči sitne i smešnog oblika, sa par linijica sa strane. Ne može sakriti sreću dok me drži u svom naručju. Ruke moje mami su oko njegovog struka, naslonjena na njega sa osmehom gleda u mene dok ga grlim oko njegovog snažnog vrata. Nisam ga videla takvog već duže vreme... ni moji roditelji više nisu nasmejani kad su zajedno, jer se moj tata promenio.

„Dođavola, gde si nevaspitana devojčuro?!" Ozbiljnost u njegovom glasu dovoljan je razlog da prestanem jesti, više i nisam tako gladna. Skupljena na drvenoj stolici paničim dok posmatram svoje vitke drhtave noge, izgledaju mi strano i neupotrebljivo. Dovoljno sam niska i mršava da se sakrijem bilo gde, mesto između mašine za pranje sudova i vrata od ostave idealan je kutak. Ne bi me primetio, zaklonili bi me pult i zidić iza mojih leđa. Da mogu otpuzala bih. Problem je što sam uplašena, ne mogu mrdnuti sa ovog mesta.

Volela bih da je mami tu, rekla bi mi šta da uradim i znam da bi to bila dobra stvar za sve nas. Stvarno mi je potrebna sad, barem da me pogleda i nasmeje se, što bi sigurno uradila da nije na poslu. U 16 h završava, pola sata joj treba do kuće... predugo ću je čekati.