OUR FLAWS ✒️

1.

Srednja škola je sranje, mesto na kom provedem veći deo dana smarajući se, iako bih radije vežbao i svirao na metalik, crnoj bass girati koju sam dobio za rođendan. Ponedeljkom je najgore, pogotovo kad me drži mamurluk posle nerazuzdane i besne žurke. Danas je jedan od tih dana. Glava mi od preključe pulsira u predelu čela, priznajem da sam preterao sa alkoholom ali imao sam dobar razlog. Ona je bila tamo, svesna svačijeg pogleda na sebi dok se ljubila sa svojim smešnim dečkom. Ipak, ne kajem se što sam izašao, bila je to jedna od boljih žurki na kojima sam bio u poslednje vreme.

Ne krijem koliko sam neraspoložen, misli o Marie me dodatno čine razdražljivim, a limeni ormar plave boje je najbliža stvar. Svoje nezadovoljstvo iskalim na njemu, zalupim vratima i zaključam ga. Brzim hodom, sa knjigama iz fizike u ruci, zaputim se prema kabinetu koji je na drugoj strani škole. Ne smem propustiti čas, ako ovaj put zakasnim nastavnica će nazvati moju majku, što ne želim. Dovoljno se brine zbog svog posla i novog „momka iz snova.”
Glavni hodnik je krcat, glava mi zvoni od buke i živahnih razgovora. Svi su užurbani ovog jutra iako verovatno većinu, kao i mene, muči isti problem.

Andrew je u subotu napravio veliku žurku u magacinu iza porodične kuće. To se ne propušta, jer je retkost. Njegovi provodi su najluđi i najbolji, ubeđen sam da će sledeće generacije pričati o njima kad maturiramo i odemo odavde.

„Milleru!” Okrenem se prema poznatoj osobi, mom najboljem drugu koji me doziva, nastavljajući hodati unazad sa osmehom na licu. Ian se probija kroz gužvu sa rancem u ruci, skoro ga vuče po podu jer je umoran. Zbog tamnih podočnjaka ispod očiju izgleda gore od mene.
„Čekaj me!“, usporim istog momenta, ali se ne zaustavim, zbog čega ubrza. U par koraka pređe razdaljinu koja nas odvaja, pa me polupraznim rancem udari u stomak.

Osmehnem se uglom usne, nabacim mu petaka, a zatim rukama napravimo naš pozdrav. „Šta ima?”

„Ne pitaj me, još uvek osećam mučninu.” Ovako namršten i kiselog izraza na licu Ian izgleda kao će povratiti na sred hodnika. Kao njegov najbolji drug situaciju shvatam ozbiljno, moram pod hitno nešto da uradim i trgnem ga. Znam da bi istu stvar učinio zbog mene. I jeste zapravo, više puta!

Udarim ga po ramenu, blago stisnem, jer ipak sam ja njegova podrška, a zatim kažem: „Slušaj me, nije tolika frka što si zamalo bacio peglu na njene cipele. To što se ona povukla nakon toga ne znači ništa loše. Možda se ni ne seća, bila je pijana kao i ti. Dobro, ti si bio odvaljen, ali to sad nije bitno.“ Zagrlim ga oko vrata i prekinem njegovo coktanje. Dramatičnim pokretima leve ruke dočaram sleće izgovorene reči: „Nazvaćete majstore, videćeš, kad ti ja kažem.“ Govor završim udarivši se po grudima.

„Ne ponovo Shane!”, uhvati se za glavu. „Nije ti bilo dosta juče?!“ Kuka sa rukom preko očiju, verovatno me proklinje u sebi, ali osmeh ga izdaje- smešna mu je situacija. Ne prestajem da ga zezam, zapravo koristim svaku priliku i maksimalno uživam u tome. To je moj zadatak! Najbolji prijatelj može ti reći sve; tu je da te redovno podseti na tvoj najveći blam, baš onda kad ga silno želiš zaboraviti. Naravno iz dobre namere- kako nikad više ne bi napravio istu grešku, ali koja je svrha prosvetljenja ako se malo ne zabavi sa tvojim živcima?

Ian se toliko napio na žurci, ujutru se ničega nije sećao kada se probudio. Nije mi verovao za Rebeccu sve dok mu dokaze nisam bacio pred nos. Pola sata mi je bilo potrebno, pretražio sam sve poznate profile po društvenim mrežama, da nađem sliku sa žurke na kojoj su njih dvoje slučajno upali u kadar. Ona je razbila njegovu crnu rupu u pamćenju.

Devojka zbog koje ga zezam opušteno priča sa drugaricom na kraju hodnika, hoda u našem pravcu, drmnem laktom Iana i očima pokažem na nju. „Evo ti male”, zazviždim.
Uočila je i ona nas, izgleda nervozno, pogled joj beži na sve strane kao da želi nestati iste sekunde. Kada naglo skrene u ženski wc počnem se smejati na sav glas.