OUR FLAWS ✒️

4.

„Slobodni ste za sad. Možete na ručak deco. Obavestili smo vaše majke, čim dođu ponovo ću vas pozvati na razgovor." Imam utisak da nas direktorica tera iz svoje kancelarije. Nisam nešto posebno oduševljen prostorijom, niti mi se ostaje u njoj, lepa je, ali previše ušminkana za moj ukus i po malo hladna. Problem je što nas dvoje nismo ni ustali a ona se već uhvatila za slušalicu školskog telefona.

„Izvolite gospodine. Kako vam mogu pomoći?", nemam ideju sa kim priča, ali čovek ima njeno poštovanje. Mi, za razliku od njega, nemamo, jer nas tera rukom kao da smo psi.

Donekle mogu da je razumem. Bukvalno ništa nije postigla razgovarajući sa nama. Izgubila je dragoceno vreme obavljajući deo svog posla, naše takođe jer smo izostali sa još jednog časa. Više ne želi da sazna ko je krivac, od kad se predala, posle desetog pokušaja, smatra da smo oboje učestvovali. Nemam ideju šta nas čeka, ali svestan sam da neće olako preći preko svega.

Direktorica izgleda psihički izmoreno, osećam se na isti način posle njenog predavanja zbog lošeg ponašanja i nadmetanja sa Marie. Pokušao sam preuzeti krivicu na sebe, više puta u skoro sat vremena, jer smatram da Derek nije dovoljno vredan ovog. On nije osoba zbog koje bez razmišljanja upadneš u problem, ali istpeću kaznu. Ne kajem se, osećam da sam mu vratio za svaki put kad sam želeo, a nisam smeo zbog nenormalno tvrdoglave devojke sa kojom još uvek ništa nisam rešio.

Marie možda više ne upada u svaku moju reč, ali nisu mi potrebne naočare da vidim da još uvek nije popustila. Osećam da će me iste sekunde kad izađemo odavde sastaviti svojim besom.

„Miller?! Ward?!", direktorica ne zvuči preterano oduševljeno, mislim da oseti tenziju među nama. Razdvojila nas je dva puta na suprotne strane kancelarije, verovatno će smarati sa tim.

„Želim da prisustvujete svakom sledećem času, ukoliko to ne uradite biću rigoroznija sa kaznom. Da li sam kristalno jasna?" Čekam da doda nešto i na temu odvajanja, a ona uporno bulji u mene, iščekuje odgovor. Ne? I dalje ne? Pa, dobro, izgleda da sam se zajebao.

„Da, gospođo", izustim rđavog raspoloženja.

„Izvinite gospodine. Gde smo stali?" Nastavlja razgovor, pošto ga od Marie svakako ne bi dobila. Ona više nije u prostoriji!

Trudim se da ne pravim scenu u prepunom hodniku, nije mi potrebna još jedna, zato što je vreme velikog odmora i većina razreda je prisutna. Očigledno znaju šta se desilo, zbog čega se to čini nemogućim pošto bukvalno jurim za Marie. Ne dotiču me šaputanja, pogledi ispod očiju, šokirana lica nebitnih osoba... posle ću se baviti njima. Držim fokus na besnoj furiji koja brzo hoda, izgleda kao da pokušava pobeći od mene. Imam duže noge i spretniji sam od nje, mnogo brži nego što očekuje, zbog čega je lako stignem.

„Ne približavaj mi se! Ti ionako samo sjebeš situaciju. Kao i obično..." Sikće na mene, nije joj svejedno što sam je stigao, ali ne usporava. Dodatno ludi što lagano pratim njen tempo od kojeg se već umorila.

„Marie..."

„Ne!", prekine me. „Pusti me na miru budalo!" Zvuči kao da je na ivici nervnog sloma.

„Shane", refleksno pogledam u pravcu iz kog je došlo moje ime.

„Ne mogu sad Iane", kažem najboljem drugu.

Ne interesuje ga što je otkačen, nastavlja da stoji ispred mene zbog čega se zaustavim. „Slušaj me, čuli smo šta se desilo. Da li si dobro?"
Sa Davidom i Codyem izigrava branu, moram preći preko nje da bih došao do Marie koja beži. Već je pri kraju hodnika zbog moje nemarnosti i greške.

„Zašto si to uradio?" Vratim oči na Iana, kojeg trenutno ne mogu smisliti. Jako sam ljut na njega!

„Izgleda kao da joj je to bilo potrebno." Pravda se.