Honey

Upoznavanje

Do prozora sedi dečko u plavoj jakni i crnim trenerkama. Nosi slušalice i zamišljeno gleda kroz prozor. Ima plavi ranac sa sobom.
Violeta: Iiii?
Ja: Hmm?
Violeta: Je l' čeka bus kod tebe na stanici?
Ja: Aa... Uu... Nn-ee-e... Prvi put ga vidim.
Violeta: Ehh šteta. Sigurno je iz drugog grada. Negoo, gde gleda sad?
Ja: Kroz prozor. Pa gde će da gleda života ti?
U tom momentu pogled mu skrenu ka meni. Uspaničio sam se i brzo spustio glavu.
Violeta: Ma odakle znam... Možda pogleda u mene. Proveri opet. Gde gleda?
Ja: Kroz prozor brate...

-Minut kasnije-

Violeta: A sad? Gde gleda?
Okrećem glavu ka njemu i tada nam se pogledi susretoše. Video sam da su mu oči tirkizne boje.
Ja: U mene...
Počinjem da crvenim.
Violeta: A sad??
Ja: Violeta brate ne smaraj. Pogledao sam pre minut.
Ponovo se okrećem.
Ja: U mene...

-10 minuta kasnije-

Violeta: Pogledaj. Uspavao se. Hahahahaha
Okrećem se i vidim njega kako spava sa glavom naslonjenom na ruku.
Ja: Moramo da ga probudimo. Sad stajemo na poslednju stanicu.
Violeta: Ma ko ga j*be, pusti ga! Hahahahahhahaha
Ja: Brate ja ću da ga probudim.
Violeta: Ma da l' si normalan?
Ustajem i krećem ka zadnjem sedištu. Violeta me hvata za ruku i vraća na mesto. Osećam peckanje kod ručnog zgloba. Kako me je povukla za ruku tako sam slučajno svojom nogom dotakao njegovu. On se probudio, a ja okrenuh glavu da ne shvati da sam ga ja šutnuo. Autobus staje i on izlazi prvi. Okrećem se i vidim da je zaboravio mesečnu na sedištu. Uzimam kartu u ruke:

Luka Ristić

Violeta: Da l' je tol'ko zaboravan? Možda je lep, ali je glup kao k. Hahahahaha
Ja: Violeta bree!
Izlazimo iz autobusa. Ne vidim ga nigde. Sigurno je uš'o u neki drugi bus.
Kasija: Sad mi rekla Vi da je onaj izgubio mesečnu. Hahahahahha ja ne verujem.
Ja: Brate jadan. Sad moram da ga nađem na Instagram da mu je vratim.
Ulazim na svoj nalog i ubrzo pronalazim njegov profil.

Hejj, našao sam tvoju mesečnu, kad možeš da ti je vratim?

Dugo sam se dvoumio da li da pošaljem poruku ili ne. Na kraju sam ipak to učinio.
Dva sata nakon toga stigla mi je poruka:

Jaoo mnogo sam zaboravan. Je l' bi mogao oko pola dva da se nađemo kod glavne stanice?

Iako sam završavao dosta ranije, pristao sam.

-13:30-

-Hejj!
Okrećem se i vidim Luku kako mi maše.
Ja: Evo tvoje mesečne.
Vadim je iz džepa i dajem mu je.
Luka: Jaoo hvala ti mnogo. Da nije tebe prespavao bih na nekoj klupici hahhahahahahaha
Ja: Hahahahhahahaha ma ništa.
Luka: Imamo bus tek za sat i po. Mogli bi da idemo negde da ubijemo vreme? Možemo u onaj kafić pored stanice?
Ja: Uff pa ne bih baš... zaboravio sam kući novac... Nisi ti jedini zaboravan ovde hahahahahaha
Luka: Ajde, polazi. Ja te častim kafom, dugujem ti.
Ja: Pa ja... ne bih...
Luka: Ajde, ne prihvatam ne kao odgovor.
Ja: Dobro onda...

Luka: Znači ti si prva godina? Mora da ti je teško...
Ja: Pa jeste, ali tako je kako je.
Luka: I meni je bilo prošle godine... Prva godina je uvek teška, dok se navikneš, stekneš društvo u novoj školi... Ali zato druga, lagano.
Ja: Pa ne znam, videću sledeće godine hahahaahaha
Luka: Veruj mi. Pričam ti iz iskustva, sad u drugoj mi je mnogo lakše, navik'o sam se i na autobus i na rano ustajanje...
Ja: Kad smo već kod autobusa, moramo da krenemo, polazi za 15 minuta.
Luka: Evo, samo da platim i idemo.

-U autobusu-

Ulazim u bus i sedam pozadi. Luka dolazi i seda pored mene.
Luka: Da mi nisi napisao poruku ja verovatno ne bih ni primetio da mi je nema mesečna. Tek bih sad video kad bih ulazio u bus. Malo je reći da bih doživeo nervni slom.
Ja: Sva sreća pa sam je našao inače bih i ja ostao bez kafe hahahahahaha.
Luka: Hahahahaha sledeći put ti častiš.
Sledeći put? Pomislih...
Ja: Dogovoreno hahaha.

-Posle nekog vremena-

Ja: Ovo je moja stanica, ovde silazim. Vidimo se!
Luka: Vidimo se! I ne zaboravi na dogovor.
Ja: Hahahaha neću, ne brini.
Bus staje i ja izlazim.