E sada tek ide zurnaja. Izaci sa njom a da nas niko ne vidi, malo ne moguce al vredi pokusati. Dok sam isao sa njom na ramenu ugledao sam strazare. Polako sam je ipustio i rekao "Ti da nisi mrdnula odavde, idem da izvidim situaciju", a ona me je samo pogledala. Pogledao sam je ravno u oci. Pogled joj je bio pun straha, verovatno i ona zna sta sam sve radio ili ju je strah onog debila. Maknuo sam pogled sa nje i okrenuo se ka strazarima. Super nema nikoga. Brzo sam je uhvatio i krenuo ka izlazu. Sranje, vidli su nas. Uzeo sam je u narucije i krenuo da trcim. Polako osecam da ne mogu vise. Dobio sam metak ravno u stomak. Brzo sam skrenuo u jednu malu ulicu, tu blizu je bio moj stan. Spustio sam je. Seo sam i navalio se na zid drzeci se ja stomak, bas tu gde je bio metak. "Slusaj sada pazljivo. Idi ravno ovom ulicom i skreni levo. Tu ces videti vrata od zgrade sa zlatnim brojem 69. Udji tu i odi na treci sprat. Pokucaj na siva vrata i reci da te je poslao V" rekao sam dok mi se sve mutilo pred ocim. Ona je prvo prisla ka meni, ali sam joj pokazao rukom da krene. Pocela je da trci smerom kojim sam joj rekao. Sve mi je mutno, polako slmi se slika pred ocima zacrnjuje. Mislim da je ovo kraj. Telo gubi ravnotezu i pada na stranu.
Jebem ti zivot, boli me glava. Cek pa ja sam ziv. Kako? Zasto ono nije bio kraj? U svojoj sobi sam. Video sam zavoje na svom stomaku. Nema nikoga oko mene. Polako ustajem. Stomak me boli, ali mi jos nisu creva izasla tako da mogu se kretati. Uzeo sam crni majcu. Polako idem ka kuhinji i zaticem nju kako radi nesto. Besno joj prilazim i pribikam je uz zud. "Ko ti je rekao da smes ovde da budes?" rekao sam jako besno, a njoj... njoj su se zasuzile oci. Smirio sam se. Ne znam nekako me njen pogled smiruje. Seo sam za sto. Ona mi je donela caj. "Kako si znala da pijem caj?" upitao sam je, ona mi nije odgovorila. Duboko sam udahnuo da je ne bih udraio, jer me nervira sto nece da mi odgovara. "Sta to pravis? Lepo mirise" reka sam, a ona se okrenula i donela mi je moje omiljeno jelo. "Kako si znala da volim ovo da jedem?" upitao sam, ali opet nisam dobio odgovor. Umesto odgovora dobio sam pogled. Postavila je hranu za sebe i pocela je jesti. Samo sam je gledao. Vidim uziva. "Jel i ti volis ovo da jedes?" upitao sam i dobio potvrdno klimanje glavom. Nakon par minuta zavrsio sam sa jelom. Nista nismo progovarali. Svaki put kada sam napravio neki pokret ona bi se cimnula i pogledala bi me uplasenim pogledom. Nisam znao da sam bas toliko ruzan da me se ljudi boje.
______________________________________
Nesto bas imam inspiraciju za ovom pricom. Ja se nadam da vam se svidja. Caos!💙✌️
