Nikad ne reci nikad

1. Sophia Davis

         U mojim mislima, nakon dugog vremena, opet postaje prioritet samo malena zuta loptica i reket koji drzim u rukama. Prvi turnir nakon 4 meseca pauze. Kapljice znoja mi tecu niz obraze koji su crveni od umora. Plasim se da ih opet ne izneverim. Znam da je tenis u nasoj porodici svetinja tako da pored dva brata i ja moram da se bavim njime. Nije da mi ne prija neka vrsta popularnosti jos od ranog detinjstva, ali ipak ne zelim da me vrsnjaci nazivaju "umisljenom malom bogatasicom"

Igra se poslednji set na ovom turniru, ja serviram. Gledam na tribine i vidim lica mojih roditelja i u ocima im vidim  nadu. Plasim se da opet ne zeznem. Znam koliko im je bitno da osvojim ovaj turnir. Preusmeravam pogled na moju protivnicu. Anna Felix. Moja najveca konkurencija. Samo mi se nasmesila onako slatko-manipulatorski. Bacam zutu lopticu u vazduh. Zamahujem reketom i jace nego ikad je udaram. Vibracije reketa osecam kako su prostrujile kroz celo telo. Ponosnija nego ikad dobijam i ovaj poen i tako osvajam svoj 18 trofej. Znam nije puno ali ako se zamislite, imam samo 17 godina i ovo je zadnje sto zelim da radim u zivotu. Samo ajde postujem roditelje i njihovu zelju da od mene i moje brace bude nesto "korisno".

Sedam na klupicu i uzimam flasicu vode. Lagala bih kad bih rekla da mi je svejedno kako ce se ovaj turnir zavrsiti. Cilj mi je bio da pobedim jer ipak igrala sam sa Annom i zelela sam publiku i na svoju stranu. Znam da ne igram tako elegantno kao ona ali ipak nase porodice su oduvek jedna drugoj konkurencija i zelela sam da odnesem pobedu.

Dok cekam da se postavi teren za dodelu nagrada, uzimam cesalj iz torbe i razvezujem svoj visoki rep. Cesljam svoju svilenu kosu, duzine do kraja ledja i opet je svezujem u rep. Vracam cesalj u torbu i pogledam u telefon. Na instagramu opet novi followersi i opet pun DM neiskrenih cestitki od mojih prijatelja. Prevrnem ocima i opet malko razgledam po tribinama.