1.deo

219 17 3
                                    

*   Njegova bleda leđa naslanjala su se na snežno bele,hladne pločice.Vetar se mogao čuti,sa poluotvorenog prozora,i po koja kap kiše je polivala kadu.Sedeo je,i ćutao držeći srebrni žilet u rukama.
Posmatrao ga je sa strahom u očima.Drhtavim rukama,i tankim prstima krenuo je lagano da povlači liniju,po liniju.Kapi tamno crvene krvi razlivale su se po bledoj koži,i kapajući na snežno bele pločice . Nesigurno,napravio je još par linija.Spustio je žilet na pločice,i duboko uzdahnuo.Vetar je i dalje hujao napolju,sto je njegovu nagu kožu nateralo da se naježi.Bez reči je izašao.
      Obuvajući svoju omiljenu obucu, crne martinke istrčao je iz kuće.Mala silueta se ocrtavala u pozadini ogromnog hrasta.Sa širokim osmehom na licu,obuhvatio je oko struka i zavrteo.Taj klinački smeh odzvanjao je praznom,i pustom ulicom.Poneki radoznali komšija bi provirio sa svog prozora da vidi šta se dešava,kada bi ih ugledao,samo bi se nasmejao i duboko uzdahnuo,verovatno se prisećajući nečega iz svog tinejdžerskog doba.Trčali su praznom ulicom,sami.
   Ušuškana i topla atmosfera ispunjavala je sobu.Ta tisina između njih,nije bila od onih neprijatnih,samo su zagrljeni,sedeli dok ga je ona držala za ruku,i gledali neki stari,crno-beli film jer su smatrali,da su ti najromanticniji. Voleli su živeti u prošlosti i proživljavajući njihove trenutke. Uzela je njegove ruke i svojim nežnim rukama počela je zavrtati rukave,njegovog tamnog  džempera .On je samo,nesvesan tog trenutka sedeo,i pomno posmatrajući  dešavanja u filmu. Njene krupne oči su se rasilile,i poprimile prilicno zbunjeni,i uplašeni izraz lica."Zašto mi nisi rekao?"prošaputala je nežno. prelazeći preko dugačko povučenih linija na njenoj ruci."Zato što" nesigurno je odgovorio "Mogu da povredim sebe,ali ne mogu tebe       povrediti".  *

Zvono za prvi čas se oglasilo dvorištem.Nesigurnim koracima,u njegovim omiljenim,crnim martinkama je koračao.Prelazio je preplašeno pogledom,preko dece koja se tu nalaze sa istim razlogom kao i on,da ih prevaspitaju,jer se smatraju ludim po njihovim postupcima.Par dece sedelo je,gledalo u jednu tačku pušeći cigaru,ne obracajuci pažnju na okolinu,ni na zvono.Par devojaka sedelo je glavama upretim u telefone,a jedan dečak je ispuštao neke čudne zvukove.Ni sam nije znao zašto se ovde nalazi.I jedna,devojka potpuno izdvojena iz tog sveta,sedela je i čitala neku knjigu,koja je koliko je primecivao imala ostarele korice. Nezainteresovano je digla glavu,i ušla u školu.Ulazio je u školu,ne obracajuci pažnju na tmurne,sive zidove i namrštena lica osoblja."Stoj"debeljuškasta žena se prodrala noseći povecu kutiju."Tablet,telefon i sta god još imaš od te tehnike odmah da si ubacio ovde".Razmišljao je da  ih zadži,ali se prisetio da bi posledice bile kobne."Ti si nov?" drsko je upitala."Jesam.Znate li možda.."."Odmah u biblioteku,to ti je prvi cas."prekinuvši ga.Posmatrao je sa nevericom."Šta bleneš,kreći" prodrala se i odmarširala.Naišao je na stara drvena vrata koja su po njegovom mišljenju u ovoj školi imala najživlju boju.Ušavši unutra,starija žena,ljupkog lica sedela je za starim kompjuterom.Ispratila ga je osmehom a on je otišao nastavnika da potraži,primetivši tu devojku koja je i dalje sedela i čitala.Nesigurnim koracima joj je prišao."Ćao,ja sam Ian."Drhtavim glasom je izgovorio dok je ona dizala pogled sa stranica i dalje nepoznate knjige.


Evo ga i prvi deo.Nadam se da vam se sviđa c; Ly❤ Burrito xx

ScarsWhere stories live. Discover now