Scars

2.deo

Nesigurnim koracima joj je prišao."Ćao,ja sam Ian."Drhtavim glasom je izgovorio dok je ona dizala pogled sa stranica nepoznate knjige.Upitno je podigla obrve.

-Sa strahom je izgovorio"Ovaj,mogu li da sednem pored tebe?Smetam li?"

-"Sedi" jedva čujno je odgovorila vrativši se stanicama knjige.

Sa širokim,pobedničkim osmehom na licu je seo,upitno posmatravši korice i dalje nepoznate knjige.

-"Šta to čitaš?"

-"Pa dobro,umeš li ti da ćutiš?"drsko je odgovorila

-"Um,ovaj,izvini.Ćutaću."odgovorio je refleksno počevši da traži telefon po džepovima,shvativši da je morao da ga preda i duboko uzdahnuvši.Krenuo je da joj posmatra lice.Pune usne,i oči crne kao prak,ali dok je čitala lice joj je krasio nekakav jedva vidljiv osmeh,ali je bio osmeh.Na trenutak se namrštila dignuvši pogled.

-"Šta buljiš?Pa dobro,pored tebe se me može normalno čitati.Idem"drsko ke izgovorila.

-"Ja,ne..Ovaj izvini molim te nisam hteo"ali ona je već izašla snažno zalupivši vratima.

Sivi hodnici zračili su tišinom i tugom.Koračao je po hladnim pločicama dok je njegov korak odzvanjao zgradom.Spavaonica.Ušavši u sledeći hodnik počeo je da pregledava brojeve soba.Ušavši u svoju sobu,ugledao je dečka kako naopako sedi i izgovara neke,njemu čudne reči.Pogledavši ga,samo se vratio toj čudnoj priči.Pogledom je preletao po sobi dok je posmatrao tmurne zidove i jednostavne krevete prekrivene snežno belom posteljinom.Prozor je bio mali,ali sasvim dovoljno je pružao pogled za beg od realnosti.Ostavivši stvari,odlučio je da istraži zgradu.Šetavši hodnicima čuo je jecaje.Prativši zvuk naišao je na malu siluetu pripijenu uz ćošak širokog zida.Otrčavši do nje,shvatio odzvanjao zgradom.Spavaonica.Ušavši u sledeći hodnik počeo je da pregledava brojeve soba.Ušavši u svoju sobu,ugledao je dečka kako naopako sedi i izgovara neke,njemu čudne reči.Pogledavši ga,samo se vratio toj čudnoj priči.Pogledom je preletao po sobi dok je posmatrao tmurne zidove i jednostavne krevete prekrivene snežno belom posteljinom.Prozor je bio mali,ali sasvim dovoljno je pružao pogled za beg od realnosti.Ostavivši stvari,odlučio je da istraži zgradu.Šetavši hodnicima čuo je jecaje.Prativši zvuk naišao je na malu siluetu pripijenu uz ćošak širokog zida.Otrčavši do nje,shvatio je da je to bila ona devojka iz biblioteke,kojoj još ni ime nije znao.

-"Da li ćeš me i sada oterati?"

-"Idi,ne trebaš mi,niko mi ne treba"

-"Ne bih rekao.."izgovorio je privlačeći je u čvrt zagrljaj.Otkucaji njihovih srca bilo je jedino šta se moglo čuti.

-Ja,izvini nisam htela ovo.Idem.Izvini za ono u biblioteci,jednostavno ova škola i ova zgrada te promene.A toga nisam ni bila svesna.Izvni molim te.I da,zovem se Lana" brzo je izgovorila dok se dizala i krenula da trči. On je krenuo za njom.Uhvatio ju je za ruku i okrenuo prema sebi u zagrljaj.Odbijanje njenih pesnica o njegove grudi nije ga sprečilo da je drži u zagrljaju.Čudni osećaji,i čudno komešanje u njegovom stomaku nije razaznao.Jedino je shvatio da se odavno nije ovako osećao.Na kraju je popustila i zabila glavu u njegova prsa dok su njeni jecaji ispunjavali hodnik.

- "Niko ovo nije uspeo šta si ti.Nikog nije briga.Zašto je tebe?"izgovorila je.

-"Znam to odbijanje.Trebaš mi.Trebam ti."

Bez reči ju je jače zagrlio.Otkucaji srca.Tišina.Oni.

Evo ga i drugi deo.Nadam se da vam se sviđa.Komentarišite,vote.. c; lysm
Burrito xx