Scars

6.deo

Pustio je njene ruke dok su mu ruke klizile na njen struk,obuhvatio je privukavši je sebi.Žmarci su joj prošli telom dok su joj ruke opušteno padale,lagano okrznuvši njegove.Uzdahnuo je privukavši je sebi još jače,dok mu se njeno telo potpuno predavalo.Osećaj njegovih ruku oko njenog struka stvarao joj je užitak.Ona se osećala sigurno,dok mu je dopuštala da njen trenutak slabosti,rušenje maske osobe kakva je bila,njenog karaktera opusti,da I ona njega učini sigurnim.

-“ U ovom životu jedino možeš naučiti da voliš.I da ti ljubav bude uzvraćena.”njena koža se naježila od njegovog šapata dopuštajući sebi da zatvori oči,I po prvi put da uživa u trenutku.Njegove oči su je sneno posmatrale,posmatrale su osobu,potpuno drugu osobu bez maske dvoličnosti I laži.Uzdahnula je I odmakla se od njega.Njegove oči su je I dalje prazno posmatrale bez pomaka,dok se nalazila metar ispred njega posmatrajući jednolično dvorište.

-“Znam da si mi ti dala narukvicu.”prošaputao je ne sretavši pogled.Okrenula se I duboko uzdahnula dok je on očekivao odgovor.

-“Nepoznati davalac,treba da ostane ne poznat.Emocije uništavaju.Bilo bi bolje bez njih..” tiho je rekla.

-“ Ne,srce,emocije baš život čine izazovnijim,boljim.Verovatno ti je neki dečko slomio srce a si odlučila da tu bol iskališ na ostatku sveta..Glupost,živi život,jedan je.”

-“ Ne!Prvo saznaj razlog pa posle nešto pričaj!Mrzim te,mrzim I ne mogu da verujem da imaš takav pogled na sve.Ti..Uh” prodrala se I otrčala iz sobe dok je on trčećim korakom krenuo do nje.

-“Lana…..srce….čekaj!”zadihanim glasom izgovarao je reč po reč.

-“Nemoj više nikada da si me nazvao tako!Dovoljno si uradio!” kroz jecaje je izgovorila.Uhvatio je oko struka dok se batrgala.

-“Valjda za služujem objašnjenje.” Izgovorio je pokušavajući je pribiti bliže sebi.

-“Ti ne zaslužuješ ništa.” Hladno je izgovorila otrgnuvši se iz njegovog stiska I otrčavši niz hodnik dok su njeni jecaji I koraci postajali sve tiši.

Sunčevi zraci su se probili kroz sive roletne obasjavši njegovo bledo lice.Kroz zvučnik odzvanjao je glas njihovog direktora,Sizara Prajora.

-“Sva deca ove škole odmah posle doručka da izađu ispred,nemate nastavu,da se organizujemo oko današnjeg prevoza I rasporeda zbog krstarenja” blago promukli glas,ne baš mladok direktora ispunjavao je svaku prostoriju škole.

Dok je oblačio crnu majicu,zastao je mirisavši I dalje njen miris I prisećajući se njenog nežnog I krhog glasa.

Već sivi oblaci obasjali su nebo dok se sa ostalom grupom učenika čekao direktora da progovori,I da sazna sa kim se danas vozi do pristaništa.Koliko je čuo od njegovog cimera,muškarci voze po jednu devojku.Preletao je pogledom a sve šta je mogao da vidi jesu poubljeni pogledi devojaka izgubljenih u vremenu I prostoru.Kratko ošišane kose,pirsinzi,tetovaže,naočare..Jedino je Lana bila da kaže normalna po izgledu.Izgleda da ipak ne moraš poprimiti sav karakter ove škole.

-“Ian Vaters,vi vozite Lanu Jang,dođite po ključeve od kola I po mapu kako stići do pristaništa.”glas direktora polako je dopirao do njegovih ušiju shvatajući o čemu govori.Mali osmeh mu je zaigrao na licu,ubrzo se uozbiljivši primetivši ljutiti izgled lica kod Lane.

-“Gospodine Prajor,može li zamena partnera za vožnju?”njen krhi glas preletao je preko gomile,koja ju je začuđeno posmatrala.

-“Ne,danas gospođice Jang.Umesto što gubite vreme sa ovim,bolje recite vašem partneru,gospodinu Vatersu,da požuri za ključeve kako bih mogao da počnem dalje da prozivam.”ljutito ga je pogledala I odmarširala u učionicu,čak ne pomislivši da posluša direktora,ali,oni su već bili navikli na njeno ponašanje.

Kapi kiše su se slivale niz prozore prastarog automobila .Mala silueta je pretrčavala ulicu,I brzo ušla u kola pritom zalupivši vrata.

-“Ćao,srce” izgovorio je sa osmehom.

-“Već…” zastala je “rekla sam ti da me tako ne zoveš,ćao I tebi.” Rekla je I zavalila se u neudobno sedište.

Kiša je sve snažnije padala dok je on probijao kroz gužvu.Udarala je o krov automobile stvarajući nepodnošljivu buku.

-“Vidim,nisi baš raspoložena što sam ti ja baš zapao kao vozač,srce.” Rekao je usiljeno se osmehnuvši.

-“Vidim,veoma vešto protumačiš situaciju” škripa guma po praznom putu,snažno kočenje.”Jesi li ti normalan?Hoćeš li da poginemo?Kunem ti se da čim kročim u školu idem kod direktora d ate tužim!” urlala je pokušavajući da priguši jecaje I drhtanje.

-“Lana,neko nam je ovo podmetnuo.Moramo ovde da ostanemo.” Rekao je zamišljeno,sa čvrto stisnutim usnama.

-“Misliš da posle svega trebam da ti poverujem?Ti..Uništio si me od sinoć,uništio.”

-“Ja..” nesigurno je započeo rečenicu,I sam se pitao šta je hteo da kaže.Samo je prišao I snažno je zagrlio tiho prošaptavši “izvini”,nije se opirala.”Ponekad me teraš da radim nepromišljene stvari.”

evo ga i 6.deo..Nadam se da vam se sviđa<3456

lysm burrito xx