Provedimo život zajedno-Završena✅🔚

"Predlog"

KONSTANTIN

Pitam se da li mi možda univerzum sada vraća za sve one devojke koje su se lepile za mene a ja ih odbijao? Jer, eto prva devojka koju bih mogao da zamislim pored sebe misli upravo to o meni. Ja sam ljubavnik, bum tras i ćao. I zato sam popizdeo. Danijela izvlači stvari iz mene koje nisam ni sanjao da želim. Ona me tera da poželim da je zovem u svako doba dana, da je vidim makar i preko kamera, da joj čujem glas i vidim kako je prošao dan. Ja joj to pričam dok ona misli da već šetam druge ženske? Ako misli tako, koji moj je onda zovem i trošim vreme na nju?

"Luda ženska!"

"Molim?"

Obren leži na svom krevetu i odsutno vrti kanale dok ja kucam Vukašinu čestitke. Malopre me je zvao i obavestio da će Malina i on postati roditelji. A ja sam se od sreće i radosti skoro onesvestio pa i nisam baš reagovao kako treba.

"Ništa, ništa. Buncam bez razloga."

Zatim kucam i tetka Lidiji istu poruku, dok ću moju Drinu obavestiti večeras nakon utakmice.

"Bogami, nešto te uhvatilo. Malo si mi razdražljiv... Jesi li spreman za pokret?"

"Jesam, jesam."

Krenem po torbu jer moramo na put. Iz hotela u Ankari treba pola sata do hale gde je utakmica.

Srećno danas na utakmici.

I onda mi stigne njena poruka.
Jel se pokajala?
Pa... videćemo...

.....................

"Dobra utakmica frajeru."

"Šta ćeš za Uskrs? Hoćeš li kući?"

"Ne znam. Mislim da ću ostati ovde. Bojim se čoveče da će me zameniti, taman sam se ustalio."

Utakmica je bila naporna ali dobra. Naš Fener je pobedio ali tesno, no svaki bod se piše. Uskoro završavamo play-off.

"Znam. I ja nisam redovan posle povrede. A još uvek osećam zatezanje tetive."

Ovde u Turskoj imao sam veću slobodu nego u Italiji. Mogao sam malo i da se izvlačim a da mi to ne bude uzeto za zlo. Međutim, otkad vučem ovu povredu imam osećaj da moram da dam sve od sebe.
A ide mi se u Srbiju.

"Onda nemoj da rizikuješ."

Samo što ja nisam poslušan. I gotovo uvek rizikujem.

Uveče sam konačno u svom stanu. Obren je izašao i sam sam. Konačno uzmem laptop i pozovem Danijelu. Iako se ona prva javila, dopisivanje ne priznajem. Moram da je vidim. Oči će mi sve reći.
Dugo je zvonilo, iako je bila online nije mi se javila. Nadao sam se samo da je dobro.
Umesto nje pozvao sam brata.

"Ej faco, kako je?"

"Eh Kosta! Šta ima brate?"

"Evo mislim se... Onako da dođem za Uskrs za Srbiju."

"Pa dođi, ako imaš slobodno. Što da ne? Ja još ne znam kakvi su nam planovi, ni ko je skim ovog puta. Totalno sam zbunjen."

Vukašin i Malina će dobiti bebu. Mislim da je to predivna vest. Nakon što sam video Elenu u klinču sa drugim čovekom, nisam više mislio ni o čemu drugom nego o tome da mora da se otkači te žene. Ja jesam za zezanje, ali brak je svetinja. Učio sam tako.

"Ako, ako. Kako je Malina?"

"Dobro je. Ona je isto izbezumljena. Stalno govori da je prebrzo. A nije. Znaš da nije Kosta! Toliko sam je čekao, toliko sam je voleo....čitav život jebote..."

Kad slušam Vukašina poželim da i ja imam to. Ženu, možda i decu, porodicu. Ali ja sam još uvek aktivni sportista, koja bi se žena nosila sa tim?!

"Izvini, imam drugi poziv. Pozdravi Meli."

"Hej?"

Danijelino lice činilo je da se odmah ozarim. Planirao sam put, a sad kada je vidim možda isplaniram nešto sasvim drugo.

"Hej ti. Gledala sam utakmicu, dobro je bilo."

"Aha."

Iako je uvek prvi pitam gde je bila i kako joj je prošao dan, sad sam je pustio. Želim da mi sama kaže.

"Kosta..."

Legnem na krevet, ispružim se i stavim laptop pored sebe.

"Reci."

"Žao mi je."

"Jel'?"

Njena plava kosa padala joj je na lice, ali je ona odmah sklonila pramenove. Pametna devojka. Oči na oči.

"Zaista jeste. Ti si divan, a ja sam kučka."

"Slušaj."

"Ne, ti slušaj. Želim sve što želiš i ti. Ali se bojim. Kao da nisam živela i nisam nabila 30 i kusur godina u guzicu. Ponašam se nerazumno i prema tebi nepravedno."

"Slatkice..."

"Nemoj to da mi govoriš kad sam grozna osoba."

Nikad nisam sreo osobu koja je toliko zgažena. Doduše, nisam poznavao nikog ko je 7 godina bio u vezi a dobio raskid umesto prstena. Zato nisam mogao da pojmim njenu bol, ali osećao sam je iz svake njene reči.

"Nisi. Gle... imam jedan predlog za tebe."

"Pristajem."

Nasmejao sam se jer nije imala pojma šta planiram. Bože, kad je ona u pitanju u hodu improvizujem.

"Čekaj, nisi čula šta želim."

Otvorila je širom oči.

"Želim da dođem za Uskrs. Ako nemaš ništa planirano, da ručamo zajedno sa našim majkama a onda odemo negde na 2,3 dana. Ti i ja."

Odjebaće te. Prebrzo ideš. Srljaš.

"Rekla sam ti, pristajem. I mislim da će naše majke skakati od sreće."

"I ja isto mislim. Onda, dogovoreno?"

"Dogovoreno."

Bravo. Imam jedan predstojeći praznik da je uverim da mislim ozbiljno sa njom. Lepa je, dobra i prija mi. Mogu ja to. Možemo mi to.
Sa njom brzo mi prođe vreme, sa njom želim da pričam i da se smejem. Danijela mi se sviđa, samo još ja nju da uverim da sam ozbiljan i da mi veruje.
A poverenje je nešto što mi neće lako pokloniti, jer nakon svega ona više ne veruje muškarcima. Ne veruje u sebe. Ne veruje u ljubav.