Obeležen njenim usnama 🔚

Drugo poglavlje

– Izvinjavam ti se u ime male Lole. Oprosti joj ako možeš.

Odmahuje glavom. – A je l' je velika Lola ista kao i mala Lola?

– Kako kad.

– Znači i dalje grize dečake koji joj se ne dopadaju za vrat. – smeje se.

– Ne vraćaj se više na to. Ionako me je blam. – namrštila sam se. – Hej, priznaću ti da sam pokušavala da stupim u kontakt sa tobom.

– Lažeš?

– Ne lažem. Pitala sam ženu kod koje ste stanovali, ali ona nije imala vašu adresu, niti broj telefona. Kasnije sam pokušavala da te pronađem preko fejsbuka, ali džaba... nisam znala kako se prezivaš.

– Iskreno, ja tebe nisam pokušavao da nađem. Od onog incidenta si mi postala odbojna i jedva sam čekao da se odselimo.

– Zašto ste se vi uopšte preselili ovde?

– Mama je ovde dobila dobar posao. Svakako bismo otišli i da me nisi ugrizla, ne brini.

Smejem se. – Dobro, onda mi je malo lakše.

– Da sam znao da ćeš postati ovoliko jebeno lepa devojka, veruj mi da bih se i ja potrudio da te pronađem.

– Hvala na komplimentu.

– Ali i da ti se osvetim.

– Jaoj, ne...

– Hoću, jer nikome u životu ne ostajem dužan.

I pre nego što sam shvatila šta se oko mene dešava, Strahinja me je pribio uz zid i počeo da me ljubi. Divljački i ludački. Zavrtelo mi se u glavi od tih poljubaca. A onda kada sam se baš opustila osetila sam jak ugriz na vratu i čula vrisak – svoj vrisak.

– Budalo! – odgurnula sam ga od sebe i dodirnula vrat. Shvatila sam da krvarim.

– Ti nisi normalan.

– Srećom pa nisam jedini. – vadi maramice iz džepa i pruža mi. Ljutito sam ih uzela, izvadila jednu i prislonila je na vrat.

– Lolo, tu si! – začuli smo Brankin glas.

Kako ću sada ovo da joj objasnim?

– Tu sam. – držim i dalje maramicu.

– Šta se dogodilo? – pogledala je prvo Strahinju pa mene.

– Ništa. Idemo kući.

– Lolo, čekaj... – krenula je da trči za mnom. Otišla sam do našeg stola, pokupila svoje stvari i odjurila iz kluba.

– Lolo! – doziva me Strahinja, ali ja ne želim da se okrenem.

– Stani.

Trenutak kasnije sam ga ugledala ispred sebe. – Rekao sam ti da staneš.

– Dalje ruke od nje. – zarežala je Branka. – Ko si ti?

– Zamolio bih te da nas ostaviš na pet minuta. – pogledao je Strahinja izbezumljeno.

– Lolo... – gleda me Branka.

– U redu je. Idi unutra, pozvaću te.

Branka me je poslušala i ušla unutra.

– Šta hoćeš?

– Sada smo kvit i nemaš prava da se ljutiš na mene.

– Ja sam tada imala pet godina, Strahinja. Bila sam nemirno i nestašno dete...