Obeležen njenim usnama 🔚

Dvadeset treće (poslednje) poglavlje

ponedeljak, 24. novembar 2019.

veče

Beograd

Dok sam završavala tortu za Lein četvrti rođendan, osetila sam Strahinjine čvrste ruke oko struka. Gurnuo je lice u moj vrat a ja udišem njegov svež miris koji me natera da zatvorim oči na trenutak. Moram da se saberem, inače neću ni završiti tortu. Trenutak kasnije začujem Lein piskav vrisak.

– Moja torta!

– Tvoja, srećo. – odgovara joj Strahinja.

Pa zar nije otišao da je uspava? Mislila sam da je sam. Okrećem se i ugledam ih. Lea skakuće pored mene i pokušava da vidi tortu, ali je radni sto viši od nje. Strahinja je podiže i ona uzbuđeno gleda.

– Nije još gotova. Ujutru kada ustaneš, oduševićeš se još više. – govorim joj.

– A gde je slika koju sam zelela? – upitala me je i još uvek ne može lepo da izgovara pojedina slova.

– Tu je, nju ću da stavim kada sve završim. Ona ide preko.

– Eto videla si tortu, idemo sada na spavanje. Zagrli me. – govori joj Strahinja.

– Necu da spavam, necu da spavam! – gunđala je ljutito.

– Necu.

– Moraš da spavaš ako misliš da ustaneš sutra rano i dočekaš goste. Baka i deka dolaze čak iz Novog Sada samo zbog tebe.

Mama i tata su nakon naše svadbe odlučili da pokušaju. Tata je manje radio pa je imao vremena da provodi sa mamom, a mama je prestala da pije i promenila je sebe skoro iz korena. Njeno ledeno srce se otopilo kada je dobila unuku Leu. Drugačija je i prema meni, ali ne skroz. Zna i sada da me uvredi i ponizi, mada joj ja ne zameram to toliko jer sam oguglala. Moj centar sveta je sada Lea. Pored nje sam mnogo jača i ne dotiču me drugi ljudi osim Strahinje i nje. Oni su mi najbitniji i jedino njih dvoje mogu da me izbace iz takta. Što često rade...

– Probudiću se ja bez problema. – pokušava da se izvuče iz Strahinjinog zagrljaja.

– Znam da nećeš, Lea, jer se teško budiš ujutru.

– Obecaj mi da nece sutla da dođe onaj decko.

– Koji dečko?

Pocrvenela sam. – Zaboravila sam da ti kažem.

– A šta to?

– Doselili su se nedavno ljudi sa malom decom ovde preko puta. Jedan je jako mali, beba, a drugi koji želi da se igra sa njom ima šest godina.

Strahinja me gleda zapanjeno, ali i lukavo. – Čekaj, bre...

– Tata. – udara ga Lea rukama. – Kazi mi da ces ga izbaciti ako dođe.

– Zašto da ga izbacim?

– Zato sto me nelvila. Dođe ovde i smeta mi, a ja zelim da se iglam sa svojim balbikama.

Strahinja i ja smo prasnuli u smeh.

– Eto, istorija se ponavlja. Lea – gleda je – nemoj ni slučajno da sam te video da odbacuješ dečka od sebe, inače ćeš da dobiješ batine.

– Necu da se iglam sa njim, necu, necu. Ne volim ga.

– Lea, ne možeš da izbacuješ nekog ako dođe. Ima da se igraš s njim.

Nasmejala sam se. – Ne možeš da nateraš dete da se igra sa nekim sa kim ne želi.

– Ti da ćutiš. – zarežao je pa pogledao Leu. – Dobro, šta ti radi taj dečko pa ga izbacuješ?