Obeležen njenim usnama 🔚

Četrnaesto poglavlje

subota, 28. februar 2015.

Beograd

Pre desetak dana sam se preselila kod Strahinje kući. Pre toga smo razgovarali sa Snežanom i sve smo joj lepo objasnili. Rekla nam je isto što i baka. Ujka i ujna su bili oduševljeni kada smo im saopštili lepe vesti. Sestrice su bile posebno uzbuđene – pogotovo Branka. Znam da se najviše raduje što ćemo živeti u istom gradu, nekoliko minuta udaljene.

Snežana me je lepo prihvatila i istog dana kada sam se uselila, rekla nam je da želi da nam sredi sprat gde ćemo živeti. Strahinja se složio i stvarno su odmah pozvali majstore da kreče i sređuju, a mi smo zajedno birali nameštaj i ostale sitnice. U svemu tome su učestvovale ujna, baka i Snežana. Naravno, ujna i baka su se non-stop svađale, oko svake sitnice. Baka je spustila loptu i pristala da dođe u Beograd, ali ne za stalno, nego kako ona kaže, dok ne postane prababa.

Uspela sam da sredim papire oko promene prebivališta, ličnu kartu, zdravstvenu i da uzmem bolovanje, odnosno da odem na porodiljsko. Direktor mi je obećao da će razmotriti stvari i prebaci me negde u Beogradu da radim.

Oko svadbe smo isto imali dosta obaveza, jer su svi oko nas insistirali da bude što pre. Mi smo želeli da napravimo venčanje nakon mog porođaja, ali to nije dolazilo u obzir. Snežana je već gledala i obilazila restorane sa bakom, a ujna i Brankica su uveliko planirale i razmatrale kakve će haljine da šiju. Ujka nam je odmah rekao da ne brinemo što se muzike tiče. Njegov najbolji prijatelj Milan – kasnije i kum – je muzičar i ima svoj bend.

– Sutra idemo da gledamo venčanice. – govori mi Snežana dok blejimo pred spavanje u dnevnoj sobi.

– Moramo li baš sutra?

– Da, moramo, Lolo. Moramo sve da ubrzamo, jer planiram da rezervišemo restoran. A vas dvoje ste kao kornjače. Opušteni ste i za sve vas boli uvo. Pokrenite se malo. Izaberite restoran, ja sam vam dala neke svoje predloge.

– O'ladi, kevo. – pogledao je Strahinja. – Neće sutra smak sveta.

Snežana je prevrnula očima. – Samo se zezajte vas dvoje, ja neću da vam biram restoran, venčanicu i odelo. A o pozivnicama da ni ne pričam. I to moramo da naručimo za koji dan. Spisak naravno niste ni počeli. – gunđa. – Uzimajte svesku i olovku. Strahinja! Lolo!

Strahinja je nezadovoljno ustao i doneo svesku i olovku.

– Piši. – naredila mu je.

– Šta da pišem?

– Svoje zvanice, Lola će svoje, ja ću svoje i njeni će svoje.

– Baka će to bolje od mene da uradi. Ja mogu da pribeležim samo najbitnije ljude.

– Naravno. Uradi i ti isto to, Strahinja i daj mi dva lista da zapišem i ja svoje. Moj spisak je malo duži.

– A ne, ne, nećeš da mi praviš cirkus i da zoveš sve žive i mrtve. – naljutio se Strahinja.

– Pusti je, Strahinja...

– Neću da je pustim. Gospođa ima da sastavi spisak od petsto zvanica.

– Baš si mi ti pametan. – gunđa Snežana. – Da se ti pitaš, ne bi pozvao ni kumove.

– Pa da, da se ja pitam ne bih, ali pošto se ne pitam, moraju i kumovi da budu pozvani. Je l' tako? – govori zajedljivo.

– Budaletino.

nedelja, 1. mart 2015.

jutro

Beograd

Ujutru me bude Strahinjini poljupci i naravno mučnine.