thoughts of one lost soul

so...

5.Februar 2020.

hej...
this is my safe place so...

day 2: write anything you want

Naravno, mislila sam da sam ga prebolela. Sve dok ona nije počela da priča o njemu, srce mi se slamalo ali čini mi se da ona to nije videla. Plačem već celo veče zbog nečega čega smo mogli da imamo. Ja sam bila kriva naravno. A i bio je pogrešan timing prosto...Trebalo bi nas troje da odemo da izblejimo zajedno. Plašim se, da ću nešto uprskati. Kao i uvek. Stalno mi se vrti ta jedna izmišljena scena u glavi kako sedimo i jedemo u Mc Donaldsu(ne piše se ovako sigurna sam ali nemam volje za ispravljanjem) i naravno dolazi priča o našim ljubavnim životima/problemima, priča kako mu je prelepo sa njom a ja...slušam, slušam i slušam. Do jednog trenutka kada više to nemogu da podnesem, ustajem sa stola i otrčavam u kupatilo sa suzama u očima. Scena. Mrzim scene. Nikome ništa nije jasno, ona shvata a on je zbunjen. Mislim da ne bih mogla više u životu da ga pogledam u oči. Ne želim da mešam njegova osećanja, stvarno ne želim. Na ovo pisanje me je podstakla jedna rečenica na koju sam naletela na Tumbleru. "Prave ljubavi se nikada ne prebole". Ta rečenica. Tako surova a tako istinita. Ne želim da mu pokvarim vezu. Radije ću patiti nego mu pokvariti nešto lepo u životu. Pored svih naših trenutaka mi je teško da zamislim kako ga neka druga usrećuje.
A još teže mi je jer znam da sam to mogla biti ja.
Volela bih da sve završi kako je još odavno trebalo da bude ali nekako osećam da neće. Srce zna ali glava ne odustaje. Možda je i obrnuto, ko zna... Istinski se plašim našeg ponovnog susreta, čemu će to da vodi. Nadam se pozitivnom ali negativnost preovladava.

I think there is no happy ending for us.

love you, bye
Teodora x