Mačiji Život

2. deo: Pismo

Ustajem u pet ujutru. Preplasena sam zbog jucerasnjih dogadjaja. Dizem se iz krrveta i oblacim se. Mama bi trebalo da ustane za pola sata. Izlazim na terasu. Ona crna macka od juce sedi na stolici i drzi pismo. Gleda me svojim zutim ocima. Sedam na stolicu pored macke. Spusta mi pismo u krilo. Podizem pismo, a macka skace sa terase i bezi. Vracam se unutra. "Sta bi ovo moglo da bude?", govorim sama sebi. Ne usudjujem se da otvorim pismo. Stavljam ga na radni sto i sedam na krevet. Cuju se koraci. To je sigurno mama. Stavljam pismo u fioku i izlazim iz sobe. "Mimi! Sto si ustala tako rano?", govori mama. "Onako.", govorim. Nema sanse da joj kazem sta se juce desilo. Mama pocinjje da mi sprema dorucak. Idem u sobu da gledam TV. Palim TV i sedam na krevet. Odjednom se u filmu pojavljuje visoki covek u crnom koji drzi papir na kome pise: Ozbiljni smo!!!!!!!. Brzo gasim film i ukljucujem neke glupe vesti. Ko je ozbiljan? Da li su to svi videli? Moje misli prekida mama koja ulece u sobu. "Dorucak!! Ovoga puta ti nisam spremila ribu". Ustajem i idem u kuhinju. Brzo jedem sendvic koji mi je mama napravila. Krecem u skolu. Preko noci je napadalo vise snega ali ja nisam uzela nista toplije da obucem. Na putu do stanice osecam da me neko prati. Okrecem se. Ona macka me je svo vreme pratila. "A zasto me ti pratis?", pitam macku. Imam neki osecaj da me razume. Mjauce. Uf, sta je rekla? Ne razumem je tako da odlazim. Autobus stize i ja opet ulazim. Ovoga puta ne sedam pored babe nego pored devojcice. Stigli smo posle 5 minuta. Pesacim do skole. Cujem neke korake iza sebe.Sigurna sam da to nije zivotinja. Skrecem u neku ulicicu koja ne vodi nikuda (ima zid na kraju). Bas me briga ako zakasnim u skolu. Stizem na kraj ulice i ostajem ledjima okrenuta prema tom coveku ili zeni. "Ko si ti i zasto me pratis?!", vicem. Necu da se okrenem. "O, Mimi saznaces uskoro.", govori zena koja me je pratila. Kako zna moje ime? "Kako znas moje ime?!", pitam glasnije. Okrecem se i ispred mene stoji zena u crnoj haljinici i sa rajfom koji ima macije usi. Smesi mi se. Gledam je sa velikom mrznjom u ocima. Padam na zemlju. Pokusavam da se dignem ali ne mogu. Odjednom se oko mene stvara plava svetlost i podize me sa zemlje. Osecam se kao da se nekako menjam. Svetlost polako nestaje i.. BUM! Budim se na podu tamo gde sam bila pre ne znam koliko vremena. Jana stoji pored mene. "Sta se desilo?", pitam. Jana se smesi:"To ja tebe treba da pitam. Kasnis vec dva casa! Ja sam kasnila. Cula sam glasove i dosla ovde, a ti si lezala tu na podu.". Ustajem i hvala pogu mogu da hodam. Jana me vodi u skolu. Na vratima me ceka razredna. "Milice! Gde si ti? Propustila si dva casa! Da li si dobro?", pita me pomalo ljuto. Crvenim. Jana joj odgovara: "Onesvestila se u nekoj ulici na putu do skole, nastavnice!". Razredna pravi neku zabrinutu facu i uvodi nas u skolu. "Ti jano ides na cas", govori glasno,"a ti Milice ces da ides kod skolskog psihologa na razgovor!". Pa nisam luda nego me nekakvi ljudi proganjaju. Naravno cecu to da kazem zato sto bi onda zvali policiju. Krecem do psihologa. Kucam na vrata i ljubazna mlada zena mi otvara. "Zasto si dosla ovde devojcice?", ljubazno me pita. Ja ulazim unutra i sedam na stolicu. "Pa.. na putu do skole sam se onesvestila ne znam zbog cega i razredna me je poslala ovde.", govorim joj. Nema sanse da joj kazem sta se stvarno desilo. Lagacu. Skola se zavrsava vrlo brzo. Ja sam lagala za ono. Ulazim u kucu i mama me docekuje zabrinuto. "Sta ti se desilo?", pita me. Uzdisem i idem u sobu. Mama se ne trudi da ide zamnom i da me zapitkuje. Uzimam pismo koje mi je stiglo ujutru. Polako ga otvaram i na njemu pise: Ti imas nesto sto niko drugi nema! Ti si nesto za sta malo ljudi zna.Tebi se desava nesto sto se nikome ne desava. Nemoj ovo ignorisati. Niko se ne sali sa tobom! Ubrzo ces da otkrijes nesto sto niko od ljudi ne zna. Sta je sad ovo? Pismo pocinje da leti i da svetli. Tekst je nestao ali sad pise: DA LI SI SE UVERILA?. "Ne serite ja sam samo obicna devojcica!!!", derem se na pismo. Bacam ga na krevet. Glava ce da mi pukne! Uzimam knjigu i pokusavam da je citam. Nikako ne mogu da se koncentrisem na ono sto citam! Sta da radim? Zasto mi se desava ono sto se drugima ne desava. Mami necu nista reci. Tusiram se i lezem ranije. Necu vecerati zato sto stvarno nisam gladna.

Tadam!! To je drugi deo! Sta mislite sta je to za sta niko ne zna? Molim vas da komentarisete!! Nije tesko samo kliknite na dugme za komentar i ukucajte svoj komentar. Zelim da ova prica postane popularna na Wattpad-u. Napisacu jos mnoooogo delova. Nakon jos pet delova postavicu uslove da bi bila sigurna da citate i pratite pricu. Stvarno mi je glupo da pisem, a da niko to ne cita! Zelim i komentare od osoba koje ne poznajem. Necu vise dosadjivati tako da:

Thanks for reading and bye♫