Bol. Bol koja me je obuzimala, polako podižući zidine oko moje duše i srca, bol koja me je razarala u potpunosti ostavljajući me u sitnim komadićima da trunem.
Bez srca koje daje ikakve naznake života . Ja sam hodajući mrtvac koji ne zna za sutra. Živim život kao da mi je poslednji dan na zemlji.
Patim sama, jer sam za sve ostale nebitna, a i onima kojima sam bar malo,ne dopuštam da mi priđu .
Tugu ubijam tako što crtam do iznemoglosti. Samoću ni ne pokušavam da umanjim jer sam je prihvatila u potpunosti . Bijes iskalim kako stignem, gdje stignem, na koga stignem, više nije ni bitno ako me mrze iz dna duše.
Jedina svijetla tačka u ovom mračnom napaćenom životu je moja porodica, koja još uvijek mari za mene iako ih stalno odbijam od sebe .
Moja braća koja dijele isto srce sa mnom, samo što je moje ispunjeno bolom i patnjom. Moja braća koja dijele istu jednu preostalu moždanu ćeliju sa mnom. Moja braća koja su dijelila prostor sa mnom u majčinom stomaku. Moja braća koja me nikada nisu izdala. Oni su moj cijeli svijet!
Život bih dala za njih ne razmišljajući, ma ne bih ni trepnula! Ne bitno šta da se desi mi smo uvijek tu jedni za druge, baš zbog toga sam im zahvalna.
Rekla sam im svašta, udarila sam ih, opsovala sve redom, ali me nikada nisu napustili. Znaju me u dušu, isto razmišljamo, koliko god se ja trudila da ih zavaram ne bih uspjela.
Puste me da se ohladim, pa se vrate da me izlječe i posavjetuju. Ista stvar je i sa njima. Svako od nas osjeća kada nekome nije dobro, nekada je to super ali isto tako je nekada i naporno. Ne možeš ništa da sakriješ koliko se god trudio.
I danas dok stojim ispred kapije pakla, sva sjećanja mi se vraćaju, svi moji unutrašnji demoni se bude da mi uzuptiraju malo ovog mira što sam imala.
Ne znam ni sama zašto sam ovde ,ali evo me. Stojim i buljim u kapiju bar jedno 5 minuta , pokušavajući da natjeram svoje tijelo da se pomakne, ali ne ide.
U daljini vidim svoju braću kako stoje na ulazu i gledaju me sa milim očima. Niko od njih ne želi da priđe jer znaju da ja ovo moram sama ,ali koliko god ja željela moje tijelo me ne sluša.
Pogledom sam dozivala Aleksu da dođe jer ja sama ovo ne mogu, potreban mi je moj identični brat blizanac. Koliko god se ja pravila jaka i odbojna, ne mogu ovo bez njih.
On kao da me je čuo da cvilim za njim i odmah se pokrenuo prema meni.
"Beba moja."- Aleksa je milo i toplo rekao dok me je čvrsto grlio uza sebe.
Nedostajao mi je ovaj mir u njegovom zagrljaju, kao i njegov opijajući miris.
"Bato moj."- uzvratila sam mu posesivno jer je on samo moj i ne dam ga nikome.
"Idemo?"- upitao me je pošto se odmakeo od mene korak i pružio ruku.
Gledala sam par trenutaka u njegov ispružen dlan koji je čekao moju ruku. Borila sam se sa svojim unutrašnjim demonima da se pokrenem, da dopustim da budem ponovo ranjiva ispred njih.
"D-da."- polako i drhtavo sam spustila svoj dlan na njegov te napravila jedan korak napred. Da sam na tome koraku zastala ne bih se više pokrenula i to je znao Aleksa zato me je odmah povukao da idemo dalje.
Čim smo stigli na par metara od ulaza Aleksej se zatrčao i zagrlio me toliko jako da sam mislila da će me ugušiti. Bio je miran dovoljno dugo nema šta.
"Bebuška moja se vratila!"- viknuo je srećno i zavrtio me jako oko svoje ose.
"Vazduh!"- viknula sam na njega i automatski me je pustio gledajući me uspaničeno na šta smo se svi nasmijali.
