U pogrešno vreme

poglavlje 5: ono što je moje...

Lia:Najlepša su mi bila jutra kao ovo kad se probudim u njegovom naručiju...
Ljubavi probudi se
Obito:mmmm...Lia jos pet minuta dodji
Oborio sam je na krevet i počeo da je ljubim. Tada je neko zazvonio na vrata
A Lia se za minut izvukla i otisla
Lia:sačekaj me tu da nastavimo šta smo započeli
Obito:Samo da mi te neko ne otme tako zgodnu
Lia:Ne budi ljubomoran samo idem da otvorim vrata....
Strčala sam do dole da proverim ko je jer je uporno kucao a ispred vrata dočekao me iruka i buket cveca
Cim me je video pocrveneo je
Iruka:Jutros si jako lepa Lia
Izvoli ovo cveće je za tebe
Lia:Hvala na komplimentima...Ali zadrži i njih i cveće jer ja to ne mogu i ne želim da prihvatim
Iruka:Ali zašto...
Lia pruži mi šansu...Gle idu godine
Ti si sama ja sam sam....
Ja te volim a i ti ćeš mene samo mi pruži šansu i upoznaj me
Tada se na njenim vratima pojavio zhodni muškarac bez majce i samo u donjem vešu kao da je namerno želeo da povredi moj ponos
Obito:Ona nije sama i ne zaštićena kao što vidiš tako da slobodno kupi svoje komplimente i cveće a Liu nju ostavi meni jer kao što vidiš savršeno se dobro snalazi i bez tebe i svega što ide uz tebe ona je moja shvati....
Ona...Ona je moje sve i volim je tolikom ljubavlju o kojoj ti možeš samo da fantaziraš...
Zagrlio sam je i poljubio...
I čvrsto pribio uz sebe...
Prepoznao sam onog lika i dobro sam znao oduvek je bio zaljubljen u Liu i kao nekad u vreme mog rivalstva sa Kakashijem oko Rin imao sam taj pogled u očima, pogled koji je govorio dobiću ono što želim...Ali ovaj put moj pogled je bio mnogo gori govorio mu je...Neces uzeti jedinu svetlost u mom životu jedinu zbog koje živim....Nikad nećeś ukrasti moju pravu ljubav a njegov govorio mi je da neću tako dugo biti srećan sa njom...
Uveo sam je unutra i zalupio vrata....
Nadam se da nisi ljuta ali morao sam da ga se otarasim
Lia:Uredu je ti si onaj kog volim i ja bih ga se otarasila samo da sam mogla...
Nego da ti i ja nastavimo ono što smo počeli dok nas on nije prekinuo
Obito:Dodji
Uzeo sam je u naručije i poneo na sprat u sobu i ceo dan nam je prošao u tim stvarima.
Lia:Volela bih da može stalno da bude ovako
Obito:Znam ali preopasno je da stalno budem ovde ako otkriju ko sam bićeš u nevolji
Lia:Neka i budem ja samo želim da budem sa tobom
Obito:Znam jedina ali neke stvari u životu prosto su jače od naših želja...
Zar misliš da ja ne bih radije bio ovde sa tobom nego bio nindza otpadnikk i tvoj neprijatelj
Lia:Ti nisi moj neprijatelj...
Ti...ti si moja ljubav i ukoliko ikad bude bilo potrebno da biram da li hocu da ostanem ovde ili ostavim sve i da pobegnem sa tobom izabrala bih ovo drugo...Samo treba da kažeš i idemo odmah
Obito:ne ne želim da upropastiš svoj život kao ja svoj....
Lia:Tebi je život sa mnom propast...
Obito:Ne nije...Zivot sa tobom je jos jedino zašta postojim i dok god živim voleću te...
Moram da idem ali volim te....
Misli na mene i dozovi me da se što pre vratim...
Prava istina je da nisam u tom trenutku morao da se krijem potrebno je bilo da nekoga ubijem ali nisam hteo da Liu mešam u to čak i ako je sama bila nindza i sve to je radila i sama vrlo često...
Lia:I ponovo ostala sam sama...
A sve na svetu bih dala da je rekao pođi sa mnom hajde da zajedno odemo negde bilo gde...Ali ne...To bi bilo previše bajkovito a život život nije bio baljka...
Naručito ne naš ja sam bila shinobi on je bio kriminalac i znala sam da ce on sada verovatno nekoga ubiti...
Samo sam se nadala da nikada neće doći dan kad će neko ubiti njega i ako su stalno pokušavali....
Nekako trudila sam se da ne razmišljam o lošim stvarima koje mogu uslediti i pokušala sam za sebe da stvorim iluziju naše sreće...
Zamišljala sam da živimo u delu sela gde su nekad živele Uchihe gde bi smo imali kuću troje dece i psa...Znam moj srećna utopia bila je upravo to...Mesto koje ne postoji i koje verovatno nikada neće postojati....
Ali opet volela sam da makar maštam ali bilo šta dok imam njega bilo mi je dovoljno dobro...
Mozemo da zivimo bilo gde, mozemo stalno da menjamo mesto,mozemo stalno da se krijemo,nemoramo da imamo ni decu a ni psa želim da makar ostanemo zajedno...Ne moram da imam ništa samo hoću da je on kraj mene....

Obito:Pala je kiša ali ni ona nije bila doboljno jaka da opere krv sa mojih ruku i tako umanji krivicu za to delo koje sam učinio...
U ovako teškim vremenima jedino sećanje na nju mi je pomagalo da se održim...Znao sam da je ne zaslužujem...
Znao sam sada da me ona čeka kod kuće,da se brine hoću li da se vratim, znao sam i da je najverovatnije uplakana...A znao sam šta tad radi i ako u vezi nismo bili dugo znao sam da sanja o nama i našoj sreći i ne mogu da kažem da i ja sam nisam razmišljao o tome...
Ona je meni više puta dokazala kolika je njena ljubav ali ja kao da nikad nisam istinski pokazao koliko je moja ljubav zapravo velika...
Nisam želeo da ona ni za tren pomisli da mi je avantura ili samo još jedan seks u nizu...Zaista sam je istinski iz srca voleo...
Trebao mi je nešto,nešto što će joj reći kmda je volim,mislim na nju i da samo treba da me čeka...Da će sve proći i da ćemo na kraju svega ovoga jednog dana moći da budemo srećni...Da joj pokažem da je ona i samo ona moja...
Razbijao sam glavu razmišljanjem ali onda sam shvatio...Odgovor je očigledan...
Znao sam šta treba da uradim...
------------------------------------------------------------
A/N:pa novo poglavlje je tu nadam se da vam se dopada
Žao mi je što me izbacujem redovno ali čas imam obaveze,čas nemam inspiraciju,čas me demotiviše to što sam u karantinu ali nećemo o tome sve u svemu nadam se da ste svi dobro i da preživljavate sve ovo
#stayhomeandreadwattpad
A ja cu se potruditi da nebudem lenja i da napišem poglavlje češće od jednom u sto godina🤣